Intervju sa Alisom Palombo

Alisa Palombo objavljuje kratke istorijske romansirane priče u časopisima Black Lantern, Novelletum i The Great Lakes Review. Nedavno je diplomirala engleski jezik i kreativno pisanje na koledžu Canisius, a takođe je studirala klasičnu muziku. Violinista iz Venecije je njen prvi roman. Živi u Tonavandi, u državi Njujork. 

Možete li nam reći nešto o sebi? Čime se bavite u slobodno vreme, kad ne pišete?

Kada ne pišem, dosta čitam (očigledno!) i volim da provodim kišna poslepodneva u knjižari. Volim da slušam muziku i idem na koncerte – moji omiljeni bendovi su: Nightwish, Kamelot i Delain. Školovan sam pevač i pevala sam u horovima, operskim predstavama kao i na recitalima tamo i ovamo. Volim da se družim sa prijateljima, da idemo u kupovinu, večeru ili samo da smo zajedno i gledamo TV. Dosta vremena provodim sa porodicom i naravno sa mojim psom. On je sladak  i divalj svilenkasti terijer po imenu Fenvej.

Šta Vas je inspirisalo da budete pisac?

Oduvek sam želela da budem pisac; ne mogu tačno da se setim kada sam to odlučila. Volela sam da čitam od trenutka kada sam naučila kako, smišljala sam priče i zapisivala ih još u detinjstvu. Pisanje mi je zaista najdraža aktivnost – volim kada se izgubim u priči, likovima, dijalogu, konfliktima i avanturama – zato sam i dugo pisala roman, jednostavno, bilo mi je zabavno. Od kako znam za sebe, san mi je bio da objavim roman i još uvek ne mogu da verujem da se to dešava!

Muzika je veliki deo Vašeg romana. Da li je ona oduvek bila veliki deo vašeg života?

Da, definitivno. Od roditelja sam dobila veoma dobro muzičko obrazovanje dok sam odrastala i slušala sam sve, izvođače poput Stevie Ray Vaughna, B.B. Kinga, Metallica, Led Zeppelin, Fleetwood Mac. Oduvak sam volela i mjuzikle. U tinejdžerskom dobu sam zavolela hevi metal (na koji me je podstakao otac kad mi je kupio „Paranoid“ od Black Sabbath, imala sam 15 godina) i danas mi je najdraži žanr. Svirala sam klavir i malo violinu (violinu kao deo istraživanja za knjigu), ali kao što sam pomenula gore, pre svega sam pevač. Klasična muzika je počela da me zanima još dok sam bila na studijama i svideo mi se klasični repertoar opere i duhovne muzike.

Muzika mi je najvažnija stvar u životu, pored pisanja. Čak i ako ne pišem o muzici, kao u „Violinisti“, muzika je do procesa; pravim plej liste za sav posao kojim se tim trenuto bavim, i pronalazim pesme koje odgovaraju svakoj prilici. Mora da se čuje muzika u pozadini i kad pišem.

Na osnovu sinopsisa, jasno je da ste uložili dosta strasti u ovu knjigu. Kako ste došli na ideju da napišete ovako lep roman?

Dosta neobično, ali ideja mi se javila u snu. Sam san je u osnovi prvo poglavlje romana i bio je tako živopisan da nisam mogla da prestanem da mislim o njemu tokom celog dana. Otišla sam do školske biblioteke (bila sam na drugoj godini koledža u to vreme) i preslušala nekoliko Vivaldijevih snimaka i knjigu o njemu. Iz te jedne scene, počela sam da smišljam celu priču za likove i krenula da pišem. Priča se mnogo promenila od onoga šta sam nameravala da bude, ali nisam prestajala da pišem dok nisam završila prvi nacrt romana, godinu i po kasnije. Nisam znala puno o Vivaldiju ili Veneciji kada sam krenula da pišem, ali sam se toliko zaljubila u priču da nisam mogla da ne napišem nešto, tako da sam istraživala dok sam pisala. Ponekad je bilo veoma teško, ali priča i projekat su mi toliko značili da nikad nisam odustala.

Koji je Vaš omiljeni deo pisanja knjige?

Definitivno mi se dopalo putovanje u Veneciju kao deo istraživanja. Bila sam došla do trenutka kada više nisam mogla da pišem o njoj, a da je prvo ne vidim.

Kao što sam već rekla, stvarno sam uživala dok sam pisala knjigu, mislim da su mi omiljeni bili delovi o muzici – bilo to Vivalidijeva ili muzika koju Adrijana piše tokom priče – i opisivanje kako Adrijana oseća muziku i dok je izvodi.  Ti pasusi su imaju autentičan autobiografski pečat u romanu – Adrijanina osećanja prema muzici su praktično moja. Scene sa snažnim emocijama su mi takođe bile izazovne za pisanje, iako su mi oduzele najviše vremena i brojne su doterane tokom revizije.

Kako ste izbegavali distrakcije i piščevu blokadu dok ste radili na knjizi?

Iskrena da budem, nisam uvek. Kao što sam pomenula, prvi nacrt knjige napisala sam dok sam bila na koledžu i vrlo često sam morala da prekidam rad na njemu zbog obaveza u školi (zbog čega je prvi nacrt i trajao godinu i po dana).  Međutim, baš zato što sam imala i drugih obaveza, to mi je pomoglo da se fokusiram. Imala sam malo vremena da radim na romanu, tako da sam morala da iskoristim vreme na najbolji mogući način.

Možda će ovo biti kontroverzna izjava, ali ne verujem u autorsku blokadu. Ta mi fraza implicira neki čarobni, spoljašnji  razlog zbog kog se pisanje ne dešava, a ja nikad nisam osetila tako nešto, kad god osetim da sam se zaglavila, uglavnom mogu da odredim zašto je to tako. Ponekad je nešto u priči što ne radi kako treba, a ponekad mi samo treba pauza. Kao što mi je savetnik na koledžu jednom rekao, pisanje je kao pecanje, ponekad ribe posto ne grizu. Naučila sam kako da se nosim sa tim stvarima na duže staze i poradim na njima, ali i da pauziram kad mi je pauza potrebna.

Izvor: herestohappyendings.com