Intervju sa Aleksandrom Ilićem, autorom romana „PR“

Proteklih nedelja, Aleksandar Ilić privlači pažnju svojim romanom „PR“ u izdanju Lagune, u kome „umrežuje“ sve ono što su doneli internet i društvene mreže a to može biti naravno i ljubav kao i sam život.

Smatrate li da dobro delo danas ne može nastati ako nije bar delimično smešteno u internet ambijent, kao samo jedan deo stvarnog života, kako si objasnio svojim romanom?

U pogledu prostorno-vremenske koordinate, radnja romana „PR“ smeštena je u svet u kojem sada živimo. Kao što smo nekad iz kamenog prešli u bronzano doba tako danas ulazimo u novu epohu – digatalnu eru – u kojoj internet i novi načini komunikacije koje je internet omogućio jesu osnova savremenog sveta. Društvene mreže, lajkovi, šerovi ili emotivni nesporazumi nastali u inboksima deo su inventara digitalnog doba, a s obzirom na realističku orijentaciju „PR“-a istovremeno čine i sam ambijent romana. Iz pozicije digitalizovanog sveta gotovo je nemoguće napisati realistički narativ i pritom ignorisati internet. Bilo bi moguće u slučaju da se radnja dešava među pripadnicima nekog slobodnog plemena u Amazoniji. Radnja „PR“-a smeštena je u Beograd, u kojem je danas, čak i u njegovim civilizacijom neogrnutim segmentima, nemoguće naići na čist oflajn.

Šta bi još značila borba za slobode na internetu?

Privatnost je osnovno ljudsko pravo i ona na internetu više gotovo da ne postoji. Pre Snoudena, priče o globalnom nadziranju spadale su u domen teorija zavere a sada su slika porobljenog interneta. Snoudenova misija razotkriva čitav sistem globalnog nadzora i ukazuje u kojoj meri je zapravo narušena onlajn privatnost svih nas. Imajući u vidu jedan od tematskih okvira romana „PR“ – internet i društvene mreže – Snudenova pozicija mi je veoma bliska i u tom smislu anonimnost glavnog junaka „PR“-a može se posmatrati kao potraga za izgubljenom privatnošću. Ako uspemo u toj potrazi za zlatnim dobom interneta, sledeći je problem autocenzure, koja je jednim delom direktna posledica gubitka privatnosti, a zatim i cenzure, slobode govora, zaštite intelektualne svojine kao i dalji razvoj digitalnih valuta.

Koliko ima mesta za ljubav u doba interneta? Da li se ljubav promenila u informaciono doba koje živimo?

Internet je promenio način na koji komuniciramo (na daljinu) ali ne i ono što osećamo. Takođe, zahvaljujući pre svega društvenim mrežama stvorio je novo područje za dijalog a samim tim i za ljubav. To se pre svega vidi u sve većem postotku brakova sklopljenih zahvaljujući internetu. Nekad smo za upoznavanje, održavanje veza i razmene nežnosti koristili telegrame, pisma, fiksne telefone, čestitke... Danas nam za to služe mejlovi, Facebook ili Viber. Glavni junak „PR“-a je čovek koji je potpuno uronjen u savremene vidove komunikacije i može se reći da u njima uživa. I ostali likovi su ljudi novog doba. Ne raduju se samo lajku već pomoću interneta pronalaze i ljubav.

Uz Vašu knjigu često se pominje naziv „digitalni realizam“?

Digitalni realizam je poetička odrednica kojom su obuhvaćeni oni narativi koji digitalnost, i internet, tretiraju kako kao konstututivni element savremenog sveta tako i kao njegovo proširenje u komunikacijskom sektoru. Zbirka priča „Beograđanke“ Igora Marojovića i roman „PR“ za sada su jedine dve knjige na srpskom jeziku koje se mogu svrstati u ovaj pravac. Od inostranih autora, u digitalni realizam mogu se uvrstiti pojedini romani Viktora Peljevina, Mišela Uelbeka, Daglasa Koplanda ili Tomasa Pinčona.

Autor: Branko Rosić

Izvor: Nedeljnik