Intervju s Igorom Marojevićem: Prenos podataka kroz čaršiju brži nego internetom
Jedan od najpoznatijih srpskih pisaca Igor Marojević posle „Beograđanki“ (2014), najkomercijalnije knjige srpske umetničke kratke proze 21. veka, s jeseni prošle godine je objavio roman „Prave Beograđanke“. U pitanju nije nastavak bestselera, kako bi se moglo pomisliti po naslovu.
Očigledno je i da poslednje autorovo delo izaziva priličnu pažnju, pa je i u Crnoj Gori, ni dva meseca nakon izlaska, već promovisano u Podgorici a početkom maja i u Baru.
Primećuje se da su i „Majčina ruka“ i „Prave Beograđanke“, izazvale više pažnje u regionu nego Vaš, za sada, jedini bestseler u punom smislu reči.
Da, možda zato što su bolje knjige. A možda zbog uticaja čaršije, gde je prenos podataka katkad brži nego posredstvom interneta. „Beograđanke“ su se zbog nečeg kotirale u čaršiji, i pozitivno i negativno, što je ponekad čak korisnije. Da nije bilo promocija prevoda u Makedoniji i Mađarskoj, „Beograđanke“ bi bile predstavljene samo u Beogradu, i tada bi situacija bila jasnija. I u Srbiji je bilo više promocija za „Prave Beograđanke“ i „Majčinu ruku“ nego za zbirku priča.
Naslov Vašeg intervjua na jedan uticajni hrvatski portal glasio je: „Bio bih sretan da moj novi roman ne bude bestseler“. Zašto?
Zato što ga je redakcija odabrala i radi preteranih očekivanja baziranih uglavnom na nesporazumu, koji se po mene tom prilikom ispostavio prijatnim utoliko što se knjiga dobro plasirala. Ali u sredini jake usmene kulture, prilikom susreta mnoge žene i poneki muškarac davali su mi savete šta sve da mi obuhvati sledeća knjiga o Beograđankama, čuli su da opet pišem o tome, ali ne iz ugla junakinja nego junaka. Čuo sam i neke dobre ideje, pojedine usvojio, ali sam sve vreme, čak i javno, upozoravao publiku da to možda nije bestseler kakav očekuju, da tu, među pojedinim pozitivnim stvarima, ima i dosta mraka i cinizma, doduše ja i cinizam smatram pozitivnim, drugo je to što ga masovno brkaju sa sarkazmom. Poenta je u tome što redovan uspeh te vrste nekom ko na Balkanu piše i mračno i cinično, jeste nemoguć, meni se nešto slično desilo još jednom, u pozorištu, manja dvorana BDP-a bila je puna gotovo na svakom izvođenju tokom tri godine, dosta ljudi se smejalo na mestima koja meni uopšte nisu bila smešna, i obratno. Čist i, kažem donekle prijatan nesporazum...
Zar ne bi svako voleo da ima ogromnu publiku?
Ovde nije reč o ogromnoj publici, niti je na Balkanu može imati bilo ko što ne peva turbofolk ili se bavi politikom i kriminalom, mada je to često jedno te isto. Opet, to može biti dovoljno velika publika da bi čovek morao da smisli načine da sebi ponekad obezbedi manju izloženost, ali to bi koštalo, a nema se baš toliko. Ne isplati se biti zvezda na Balkanu, nipošto to ne bih želeo, ne sebi. U nekim krugovima biti poznat, vezanim za profesiju i recepciju, neizbežno je i podnošljivo. Srećom, imam i znatno više od zacrtanog minimuma publike, pa time ne moram da se opterećujem. U stvari, ne bi trebalo gotovo ničim, ako anksioznost ide uz to, ne vredi truda. Mi Evropljani smo dosta oštećeni anksioznošću, kod Latinoamerikanaca u Meksiku i na Kubi, na primer, ništa slično gotovo da nisam primetio.
Kao glavnu originalnost Vašeg poslednjeg romana „Prave Beograđanke“, Filip David, brojni novinari, pa i kritičari, naveli su tretman glavnog junaka. Zašto Igor Marojević u Vašem romanu vrši samoubistvo?
Tako sam postupio iz izvesnih, koliko god nekom prekrupno zvučalo, moralnih razloga. Ako sam dozvolio sebi da životnu građu nekih, pre svega devojaka, ali i konkretnih muškaraca, koristim i ponešto izvrćem, pri čemu im se u društvu koje se nezaustavljivo survava mora desiti ponešto loše, minimum korektnosti mi je bio da ubedljivo najgora sudbina iznenadi lika pod imenom i prezimenom Igor Marojević. Ali bez obzira što se taj lik često naziva glavnim junakom, ne bih se složio da on to i jeste, ubija se na polovini romana.
Kakva je razlika između pravih Beograđanki i „Pravih Beograđanki“?
Potonje su prave više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, nego po zbiru kolena u Beogradu. One koje nisam označio pravima lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao prave Beograđanke. One na sasvim drugačije, katkad oprečne načine, žive zasebne prakse damstva, ili se sudare u životu, zavisi od toga kuda su krenule, kome... Nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko.
Koliko su junakinje Vašeg novog romana, Emilija Reljin, Nina Obradović, Aleksandra Rakin... različite kao zasebni tipovi pravih Beograđanki?
Jedna žudi za pozitivnošću po svaku cenu, druga je realpolitična pa život shvata kao pakao u kojem je nesporan izraz damstva u dostojanstvenom propadanju, jedna je neka znatno manje banalna kombinacija prvih dveju, a možda je i pomalo kobna; dve od njih su promiskuitetne. Ali to nisu jedine prave, bez navodnika i sa njima, beogradske dame, ima još takvih i drugačijih u romanu... Neka svaka čitateljka i svaki čitalac koje to zanima, za sebe potraže odgovor po sopstvenom senzibilitetu na pitanje mogućeg damstva u savremenom Beogradu a možda i šire, naravno i na druga pitanja u knjizi.
Da li poetička odrednica „digitalni realizam“ važi i za ovu Vašu knjigu, ili samo za „Beograđanke“, koje su prva knjiga digitalnog realizma?
Odavno se za dan proizvede više informacija nego što je to pre samo nekoliko decenija bilo tokom cele godine. To je tolika kvantitativna promena da mora postati i kvalitativna, a digitalnost sinonim za duh vremena koji nikako nije trendovski termin već jedno od supstancijalnih pitanja filozofije, sociologije i umetnosti. Digitalna komunikacija odražava duh vremena i ne samo da je apsolutno zaslužila da bude ravnopravno književno predstavljena, nego je drugačiji pristup, ako se piše o ovom vremenu, iz većine uglova nemoguć. Tako je digitalni realizam, u širem smislu, sastavni deo svih pet knjiga koje čine ili će činiti „Beogradsko petoknjižje“, a rekao bih da u najužem smislu ta poetička odrednica važi samo za „Beograđanke“. Možda je ovde, za razliku od iste poetike u toj knjizi, na kraju satvoren zaseban svet, koji se više udaljava od stvarnog nego što ga odražava. Za početak, moć tabloidnih medija u tom Beogradu jača je nego u trenutnom, a korupcija na višoj stopi od postojeće i više je kriminala. Pre bi „Prave Beograđanke“, u užem smislu, bile neki hiperrealizam. A kad smo o digitalnom realizmu govorili i prigodne odlomke pred srazmerno malo publike čitali tvorac termina i pisac Aleksandar Ilić i ja, malo koji novinar nas je šta pitao o tome. Dve-tri godine docnije, roman koji i nije digitalrealistički u punom smislu izaziva neuporedivo više pitanja.
Kada se može očekivati završetak Vašeg „Beogradskog petoknjižja“, čiji su do sada objavljeni naslovi, romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“?
Nisam daleko od završetka novog romana, za koji pak još nemam definitivan naslov. Kako god, njegova prva trećina odvija se u Crnoj Gori, pa sam majski boravak iskoristio i za istraživanje građe kako bih je zaokružio.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan, Podgorica
Primećuje se da su i „Majčina ruka“ i „Prave Beograđanke“, izazvale više pažnje u regionu nego Vaš, za sada, jedini bestseler u punom smislu reči.
Da, možda zato što su bolje knjige. A možda zbog uticaja čaršije, gde je prenos podataka katkad brži nego posredstvom interneta. „Beograđanke“ su se zbog nečeg kotirale u čaršiji, i pozitivno i negativno, što je ponekad čak korisnije. Da nije bilo promocija prevoda u Makedoniji i Mađarskoj, „Beograđanke“ bi bile predstavljene samo u Beogradu, i tada bi situacija bila jasnija. I u Srbiji je bilo više promocija za „Prave Beograđanke“ i „Majčinu ruku“ nego za zbirku priča.
Naslov Vašeg intervjua na jedan uticajni hrvatski portal glasio je: „Bio bih sretan da moj novi roman ne bude bestseler“. Zašto?
Zato što ga je redakcija odabrala i radi preteranih očekivanja baziranih uglavnom na nesporazumu, koji se po mene tom prilikom ispostavio prijatnim utoliko što se knjiga dobro plasirala. Ali u sredini jake usmene kulture, prilikom susreta mnoge žene i poneki muškarac davali su mi savete šta sve da mi obuhvati sledeća knjiga o Beograđankama, čuli su da opet pišem o tome, ali ne iz ugla junakinja nego junaka. Čuo sam i neke dobre ideje, pojedine usvojio, ali sam sve vreme, čak i javno, upozoravao publiku da to možda nije bestseler kakav očekuju, da tu, među pojedinim pozitivnim stvarima, ima i dosta mraka i cinizma, doduše ja i cinizam smatram pozitivnim, drugo je to što ga masovno brkaju sa sarkazmom. Poenta je u tome što redovan uspeh te vrste nekom ko na Balkanu piše i mračno i cinično, jeste nemoguć, meni se nešto slično desilo još jednom, u pozorištu, manja dvorana BDP-a bila je puna gotovo na svakom izvođenju tokom tri godine, dosta ljudi se smejalo na mestima koja meni uopšte nisu bila smešna, i obratno. Čist i, kažem donekle prijatan nesporazum...
Zar ne bi svako voleo da ima ogromnu publiku?
Ovde nije reč o ogromnoj publici, niti je na Balkanu može imati bilo ko što ne peva turbofolk ili se bavi politikom i kriminalom, mada je to često jedno te isto. Opet, to može biti dovoljno velika publika da bi čovek morao da smisli načine da sebi ponekad obezbedi manju izloženost, ali to bi koštalo, a nema se baš toliko. Ne isplati se biti zvezda na Balkanu, nipošto to ne bih želeo, ne sebi. U nekim krugovima biti poznat, vezanim za profesiju i recepciju, neizbežno je i podnošljivo. Srećom, imam i znatno više od zacrtanog minimuma publike, pa time ne moram da se opterećujem. U stvari, ne bi trebalo gotovo ničim, ako anksioznost ide uz to, ne vredi truda. Mi Evropljani smo dosta oštećeni anksioznošću, kod Latinoamerikanaca u Meksiku i na Kubi, na primer, ništa slično gotovo da nisam primetio.
Kao glavnu originalnost Vašeg poslednjeg romana „Prave Beograđanke“, Filip David, brojni novinari, pa i kritičari, naveli su tretman glavnog junaka. Zašto Igor Marojević u Vašem romanu vrši samoubistvo?
Tako sam postupio iz izvesnih, koliko god nekom prekrupno zvučalo, moralnih razloga. Ako sam dozvolio sebi da životnu građu nekih, pre svega devojaka, ali i konkretnih muškaraca, koristim i ponešto izvrćem, pri čemu im se u društvu koje se nezaustavljivo survava mora desiti ponešto loše, minimum korektnosti mi je bio da ubedljivo najgora sudbina iznenadi lika pod imenom i prezimenom Igor Marojević. Ali bez obzira što se taj lik često naziva glavnim junakom, ne bih se složio da on to i jeste, ubija se na polovini romana.
Kakva je razlika između pravih Beograđanki i „Pravih Beograđanki“?
Potonje su prave više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, nego po zbiru kolena u Beogradu. One koje nisam označio pravima lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao prave Beograđanke. One na sasvim drugačije, katkad oprečne načine, žive zasebne prakse damstva, ili se sudare u životu, zavisi od toga kuda su krenule, kome... Nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko.
Koliko su junakinje Vašeg novog romana, Emilija Reljin, Nina Obradović, Aleksandra Rakin... različite kao zasebni tipovi pravih Beograđanki?
Jedna žudi za pozitivnošću po svaku cenu, druga je realpolitična pa život shvata kao pakao u kojem je nesporan izraz damstva u dostojanstvenom propadanju, jedna je neka znatno manje banalna kombinacija prvih dveju, a možda je i pomalo kobna; dve od njih su promiskuitetne. Ali to nisu jedine prave, bez navodnika i sa njima, beogradske dame, ima još takvih i drugačijih u romanu... Neka svaka čitateljka i svaki čitalac koje to zanima, za sebe potraže odgovor po sopstvenom senzibilitetu na pitanje mogućeg damstva u savremenom Beogradu a možda i šire, naravno i na druga pitanja u knjizi.
Da li poetička odrednica „digitalni realizam“ važi i za ovu Vašu knjigu, ili samo za „Beograđanke“, koje su prva knjiga digitalnog realizma?
Odavno se za dan proizvede više informacija nego što je to pre samo nekoliko decenija bilo tokom cele godine. To je tolika kvantitativna promena da mora postati i kvalitativna, a digitalnost sinonim za duh vremena koji nikako nije trendovski termin već jedno od supstancijalnih pitanja filozofije, sociologije i umetnosti. Digitalna komunikacija odražava duh vremena i ne samo da je apsolutno zaslužila da bude ravnopravno književno predstavljena, nego je drugačiji pristup, ako se piše o ovom vremenu, iz većine uglova nemoguć. Tako je digitalni realizam, u širem smislu, sastavni deo svih pet knjiga koje čine ili će činiti „Beogradsko petoknjižje“, a rekao bih da u najužem smislu ta poetička odrednica važi samo za „Beograđanke“. Možda je ovde, za razliku od iste poetike u toj knjizi, na kraju satvoren zaseban svet, koji se više udaljava od stvarnog nego što ga odražava. Za početak, moć tabloidnih medija u tom Beogradu jača je nego u trenutnom, a korupcija na višoj stopi od postojeće i više je kriminala. Pre bi „Prave Beograđanke“, u užem smislu, bile neki hiperrealizam. A kad smo o digitalnom realizmu govorili i prigodne odlomke pred srazmerno malo publike čitali tvorac termina i pisac Aleksandar Ilić i ja, malo koji novinar nas je šta pitao o tome. Dve-tri godine docnije, roman koji i nije digitalrealistički u punom smislu izaziva neuporedivo više pitanja.
Kada se može očekivati završetak Vašeg „Beogradskog petoknjižja“, čiji su do sada objavljeni naslovi, romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“?
Nisam daleko od završetka novog romana, za koji pak još nemam definitivan naslov. Kako god, njegova prva trećina odvija se u Crnoj Gori, pa sam majski boravak iskoristio i za istraživanje građe kako bih je zaokružio.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan, Podgorica
