Intervju s Dijanom Radinović, Laguninim prevodiocem: Kvalitet je kao voda – uvek nađe put
Četvrti intervju je posvećen književnom prevođenju. Moj sagovornik je Dijana Radinović. Dijana je književni prevodilac i zaposlena je u izdavačkoj kući Laguna.
Književnim prevođenjem se bavi skoro dvadeset godina. Prevela je preko sto pedeset naslova, od toga sedamdesetak romana, među kojima su i „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ Lajonel Šrajver, „Simpatizer“ Vijeta Tan Nujena nagrađen Pulicerovom nagradom, kao i romani nobelovke Toni Morison.
Budući da imate zavidno iskustvo u izdavaštvu, intervju ćemo početi pitanjem koje se tiče prevodne politike izdavačke kuće. Ko donosi odluku koje se knjige prevode i koji su najvažniji kriterijumi prilikom odabira knjiga za prevod?
U Laguni, izdavačkoj kući za koju radim, postoji tim urednika odgovornih za različite edicije i oni su ti koji biraju naslove. Konačnu odluku o tome šta ćemo objaviti donosi, naravno, direktor naše kuće.
Trudimo se da čitaocima ponudimo što raznovrsniji izbor najboljih knjiga iz različitih žanrova i oblasti. Objavljujemo knjige najvećih svetskih pisaca, kao i one koje su postigle najveći uspeh u svetu. Nastojimo, takođe, da čitaocima predstavimo i vredna dela nama manje poznatih pisaca.
Glavni kriterijum je kvalitet, ali se uzima u obzir i komercijalni aspekt, koji se ne može zaobići. Pokušavamo da održimo ravnotežu i da na osnovu uspeha najpopularnijih izdanja čitaocima donesemo i dela nesumnjive vrednosti koja možda nisu toliko komercijalna.
Laguna je jedan od najvećih srpskih izdavača. Objavljuje u proseku 365 naslova na godišnjem nivou. Na Laguninom sajtu možemo naći podatak da je „Lagunu kao svog izdavača odabralo više od 1400 stranih autora i više od 300 domaćih“. Broj prevoda daleko prevazilazi broj domaćih izdanja. Koji su najzastupljeniji jezici s kojih Lagunini prevodioci prevode? Da li se prevodi s jezika posrednika?
Najviše se prevodi sa engleskog jezika, potom sa španskog, francuskog, italijanskog, nemačkog. Zastupljeni su i skandinavski jezici, kao i holandski i flamanski u izvanrednom prevodu Ivane Šćepanović. Koliko je meni poznato, dosad smo uvek prevodili sa izvornog jezika, te tako imamo i prevode sa kineskog, arapskog i turskog. Može biti da postoje retki izuzeci.
Kada smo odabrali knjigu za prevod, treba da odaberemo i prevodioca. Kako se u književnom prevođenju pronalazi savršen prevodilac za neku knjigu? Šta u tom postupku selekcije igra najvažniju ulogu?
Veliki broj prevodilaca godinama sarađuje s našom kućom i svi se odlično poznajemo. Znamo ko šta voli i kome šta leži. Najbolje i najzahtevnije knjige dobijaju, naravno, najbolji prevodioci. Prevodiocu se uvek ponudi knjiga, da je pogleda i sam zaključi može li dobro da je prevede. Dobar prevodilac neće prihvatiti ono za šta smatra da mu ne leži.
Ja, recimo, ne prevodim naučnu fantastiku jer je nikad nisam čitala i ne poznajem žanr niti njegov jezik, što je vrlo važno kod žanrovske književnosti. Kad je stručna literatura u pitanju, biraju se ljudi koji poznaju određenu oblast, a ukoliko je to potrebno, prevod se šalje na stručnu redakturu. Od ključne je važnosti da prevodilac zna šta može dobro da prevede, a šta ne.
Vi ste prevodilac, redaktor, lektor i korektor. Objasnite nam ukratko put prevoda od slanja teksta na prevod do njegovog objavljivanja. Kroz koje sve faze kontrole kvaliteta prevod prolazi?
Nakon što se odaberu naslov i prevodilac, knjiga odlazi na prevod. Ukoliko prvi put sarađujemo s nekim, zahtevamo da nam se pošalje prvih dvadesetak strana kako bismo proverili kvalitet prevoda.
Završen prevod odlazi najpre na lekturu, koja se kod nas radi na računaru. Lektor ima veliku odgovornost da uoči eventualne nepravilnosti u prevodu, da stilski dotera tekst i ispravi pravopisne i gramatičke greške.
Tekst zatim odlazi u prelom, gde dobija konačan izgled. Nakon toga se odštampa i šalje na korekturu, gde se kontroliše grafički izgled teksta i otklanjaju slovne greške i slično. Redaktura podrazumeva krupnije intervencije na tekstu, kad prevod nije zadovoljavajući.
Prevodite književnost i stručnu literaturu. Pretpostavljam da prevođenju knjiga iz ova dva žanra ne pristupate na isti način. Koje su sličnosti i razlike u prevodnim procesima? Na šta se posebno usredsređujete kad prevodite lepu književnost, a na šta kad prevodite stručne publikacije?
Prvenstveno prevodim beletristiku, sa povremenim izletima u stručnu literaturu. Sličnosti se svode na to da se u oba slučaja trudite da tekst prevedete tačno i da vam jezik bude što prirodniji.
Kad je reč o stručnim prevodima, morate da poznajete oblast koju prevodite, da imate odgovarajuće rečnike i da vladate naučnim stilom pisanja. Uz to, ne smete oklevati da zatražite pomoć stručnjaka jer su greške nedopustive. Često radim razne enciklopedije za decu, te je tad potrebno i prilagoditi jezik deci.
U prevođenju lepe književnosti imate više slobode. Mi zapravo tumačimo delo. Meni je prvenstveno važno da uhvatim frekvenciju pisca, kako volim da kažem, atmosferu knjige i melodiju njenog jezika. Uvek polazim od toga da proniknem u smisao i prenesem ga tako da što više očuvam stil pisca, a da jezik bude što prirodniji.
Ideally, translation is a transparent membrane that will vibrate with the faintest shudder of the original, like a single leaf on an autumnal stem.
Citat je preuzet iz članka Sintije Ozik za The New Yorker iz kojeg je jasno da američka spisateljica podržava tezu da je najbolji onaj prevod za koji ne znamo da je prevod. Ova prevodilačka strategija s jedne strane daje izvanredne prevode koje čitaoci uživaju da čitaju, dok s druge strane briše delovanje prevodilaca i doprinosi njihovom marginalnom statusu, kako tvrdi jedan teoretičar prevođenja.
Kao dugogodišnji prevodilac, koji je Vaš stav po pitanju statusa književnih prevodilaca u Srbiji? Da li mere, poput pojavljivanja imena i prezimena prevodioca na koricama knjige, što je uobičajena praksa, recimo, u američkom izdavaštvu, mogu da doprinesu podizanju svesti o važnosti prevodilaca?
Prevodilac je posrednik između autora i čitaoca, te sam i ja mišljenja da je najbolji prevod onaj u kome se prisustvo prevodioca ne oseća. Tekst treba da teče glatko, prirodno, da ne zapinjete u čitanju. Svoj ćete lični pečat ostaviti odličnim prevodom jer kao što odmah prepoznate loš, tako prepoznate i dobar.
S druge strane, iako u samoj knjizi treba da budu nevidljivi, prevodioci bi morali da imaju istaknutiji položaj u društvu jer je njihov doprinos kulturi i nauci nemerljiv. Književno prevođenje se kod nas vrlo skromno plaća i na naš status neće mnogo uticati to da li nam je ime na koricama ili na prvoj strani.
Za kraj sam ostavila pitanje koje često čujem na prevodilačkim okupljanjima, a odnosi se na to kako postati književni prevodilac. Šta savetujete mlađim kolegama koje žele da se oprobaju u književnom prevođenju? Da li da šalju svoje radne biografije izdavaču direktno? Da li možda da probaju da sami prevedu odlomak iz omiljene knjige, pa da im taj prevod služi kao portfolio? Ili možda da traže mentora?
Književno prevođenje je vid umetnosti i kao takvo iziskuje izvestan talenat. Taj se talenat prepoznaje već u nečijim prvim pokušajima, no dolazi do izražaja samo uz veliki trud.
Da bi neko bio dobar književni prevodilac, neophodno je, naravno, da zna izvorni jezik, ali mora pre svega odlično da vlada svojim jezikom, što znači da mora da bude načitan. Uz to, mora da ima široko znanje iz raznih oblasti.
Dakle, ako želite da se bavite književnim prevođenjem, čitajte što više i na svom i na izvornom jeziku da biste ovladali njima, i čitajte što raznovrsnije štivo kako biste stekli što više znanja.
Za početak, pokušajte da prevedete nešto što vam se dopada, i budite vrlo strogi prema sebi. Ako imate mentora, tim bolje, on će vam skrenuti pažnju na greške. Zlatno pravilo prevođenja je proveravajte sve i neprestano radite na sebi. A potom, ako ste dobri ili na putu da to postanete, neko će vas preporučiti ili ćete se sami obratiti izdavaču, mogućnosti su razne. No jedno je izvesno: Kvalitet je kao voda – uvek nađe put.
Izvor: prevodilastvo.blog
