Intervju: Nikola Lekić – Doza slobode
Niko i Ništa, Nenametljiv i Neshvaćen iliti Nikola Nikolajević, glavni je junak romana Persson, novog naslova izdavačke kuće Laguna. Nastao je u mašti i znalački sročen rukom mladog pisca Nikole Lekića. Iako je dosad napisao tri romana, ovo je prvi koji je objavila jedna izdavačka kuča.
Vaš junak se krije od sveta u stanu, koji mu postaje tamnica. Da li je on žrtva ili sopstveni dželat?
Iz prvog, primarnog ugla posmatranja, koji nam se nudi u toku čitanja, iz kog i sam gledam na tog Nikolajevića radi zabave i razumevanja, on jeste „sopstveni dželat“ ‒ iz tog razloga što je prihvatio baš ovaj od mnoštva ponuđenih načina života, a to je da sebe smatra žrtvom. Prihvatio je da bude ta žrtva, sam po sebi. I ne možemo ga kriviti zbog toga, jer se postavlja pitanje u kojoj meri neki čovek danas može upravljati sobom isključivo mentalnim naporima; ko može svakodnevno preskakati sve te dnevne uloge žrtve i žrtvenu kuknjavu nad sobom. Lakše je prosto se prepuštati tim, naizgled, zadatostima i žaliti se. S druge strane, romansirane sopstvo-ubice najčešće i jesu žrtve širih sistema – od porodičnih, preko društvenih do onih svetskih razmera. U tom smislu neke čak i katastrofalne greške bližnjih i daljnjih ne možemo pripisivati isključivo njima samima, njihovoj ličnosti, već u širem smislu sistemom okolnosti koji su do te greške doveli.
Napisali ste: „Slobodu sam stekao tek kada sam se ideje o slobodi odrekao“. Da li sloboda postoji?
Postoji kao ideja, želja, nedostižna u stvarnosti. Kao težnja koja bez valjanog tretmana dovodi do toga da proživljavamo živote u malim zatvorima zanoseći se njome, idejom o istinskoj slobodi, trudeći se da je dosegnemo, uzalud. Zaboravljamo na male, dnevne slobode, u kojima može sasvim pristojno da se živi. Nezadovoljni smo, nemotivisani. Borbu za slobodu ne vodimo na pravi način.
Kako se osećate dok stvarate? Šta vam pisanje donosi?
Zavisi o kojoj fazi pisanja pričamo. Ako pričamo o samom činu pisanja, to je prosto – večita smena napetosti i olakšanja. Ali, ako pričamo i o mesecima, godinama što prethode konkretnom ispisivanju dela koje je zapravo već nastalo u nečijoj glavi, dobijamo kompoziciju svih osećanja što ispunjavaju pisca u tom teško odredljivom periodu. Neka od tih osećanja su odgovorna, u svoj svojoj punoći i magiji kombinacija, za postojanje većeg dela umetnosti i vernih imitacija umetnosti koje danas konzumiramo.
Koje nedoumice i kakve stege muče pisca dok osmišljava sudbine svojih junaka?
Na sreću ili nažalost, likove o kojima pišem ili o kojima sam barem do sada pisao, upoznavao sam lično, provodio vreme s njima, gledao njihova lica, postojeća i nepostojeća. Sami se pojavljuju, ostavljaju tragove neke, delove sebe na razmenu, trampimo se, s tim što neki od nas čitavu tu pijacu osobina zapisuju. Ne verujem u puko planiranje sudbina književnih junaka, kao malih neosetljivih robota na papiru, u „književnom delu“, u životu. To je dosadno, zastarelo. Živ čovek, stvaran, s razgranatim svim svojim osobinama i manama, danas mnogo vredi.
Koliko je teško mladom piscu da otvori vrata velikih izdavačkih kuća?
Koliko je nešto „teško“, toliko treba biti tvrdoglav u nastojanjima. O tome priča i „Persson“, naravno, kao i još mnoga druga dela, književna, umetnička; a priča se o tome i na ulici, kada se sretnu dva poznanika, pa se bodre međusobno, ili guraju glavama, nadglavljuju jedan drugoga, kao ovnovi. Neposredno nakon što sam u jednom novosadskom pabu okupio publiku i predstavio roman u sopstvenom izdanju, štampan foto-kopir mašinom u 50 primeraka, pozvao me je jedan urednik iz Lagune. Čini mi se da me je sama ta odluka da javno nastupim s rukopisom povezanim plastičnom spiralom, plastičnih korica, i da prodajem te primerke uprkos mogućim snishodljivim komentarima, indirektno dovela do Lagune. Takođe, ta tvrdoglavost sjajno deluje i kao marljivost i posvećenost, a pomaže i kod udaraca glavom u odškrinuta vrata ormana.
Izvor: magazin Lepa & Srećna
