Intervju - Jasmina Mihajlović: Orem književnu njivu za dvoje
Pre par meseci objavljena je knjiga „Na obali Hazarskog mora“. Ovom domaćem izdanju prethodilo je digitalno, na Amazon Kindlu, na engleskom jeziku. Ekskluzivno su čitaoci Ona Magazina imali priliku da tekstove te knjige čitaju u nastavcima, kao kolumne Jasmine Mihajlović. U autobiografskoj putopisnoj priči ona je u reči pretočila impresije o Azerbejdžanu, koji je videla i doživela kao počasni državni gost u vreme Evrosonga. U taj putopisni deo utkala je i niz sećanja i tragova uzajamne ljubavi dvoje srpskih pisaca, koje ni smrt nije razdvojila.
Jasmina Mihajlović: Velike stvari traže ozbiljne žrtve
Upoznali ste zemlju Hazara izbliza. Da li je sve od impresija stalo među korice vaše najnovije knjige?
Naravno da sve impresije o Azerbejdžanu nisu mogle stati u korice jedne knjige, koja je ipak pisana kao ljubavna priča ili neko veliko ljubavno pismo. Pre svega je pisana onom kojeg više nema, pa tek onda i svim čitaocima. Volela bih da opet odem u zemlju Hazara, u Azerbejdžan, jer mislim da je tu, na malom prostoru moguće videti geološku istoriju planete. Tu je Kaspijsko iliti Hazarsko more, Kavkaz, pustinje, nafta, gas, kamene strukture, plodne doline, pašnjaci... – svega ima, a teritorija je veličine Srbije. Kada je jedan deo moje nove knjige „Na obali Hazarskog mora“ bio prvobitno štampan u vidu putopisnog feljtona u Ona Magazinu, tada smo glavna urednica Branislava Mićić i ja odlučile da dajemo fotografije. Da to bude pravi putopis. U knjizi namerno nisam stavljala ilustracije da bi čitalac mogao da mašta i da se posle, eventualno, sam obavesti na internetu. Srećna sam što taj “ljubavni” putopis sada imam u dva oblika. Jedan je novinski, šaren, s puno fotografija, taj iz Ona Magazina, a drugi, onaj u knjizi, je pomalo tajanstven jer je samo u rečima.
Roman je pisan u „četiri ruke“, vaš se rukopis prepliće sa rukopisom akademika Milorada Pavića, u svetu najčitanijeg domaćeg pisca. Vi ustvari sada predstavljate dva pisca?
Sada ja predstavljam dva i po pisca! Postoje Pavićeve knjige o kojima se testamentarno staram i izdajem ih širom sveta, postoje moje knjige, a ima i knjiga koje smo zajednički pisali Pavić i ja. U stvarnosti imam probleme sa kičmom i petom, jer nesumnjivo je da kad nosite taj teret on mora da ima fiziološke reperkusije. Izdala sam tokom ovih pet godina od Pavićeve smrti preko 60 njegovih knjiga širom sveta, a tek sada sam uspela da izdam i svoju knjigu, posle duge lične književne pauze.
Nije li to grandiozan način da probudite kratka pamćenja onih koji su se do juče zaklinjali u genijalnost Pavićevog dela?
Milorad Pavić je posle svoje smrti nekako prestao da bude srpski i postao potpuno svetski pisac! Sve što je bilo vezano za Srbiju išlo je teško. Jedva sam reizdala njegove bazne knjige na srpskom, a nikakvog problema nije bilo u Kini, Francuskoj, Gruziji, Meksiku, Americi, Rusiji, Mongloliji, Rumuniji, Bugarskog, Crnoj Gori... Spomenik u centru Beograda i Srbije mu je podigao Azerbejdžan, a Rusi su mu u centru Moskve, još za života, podigli spomenik u Aleji svetskih pisaca. U Beogradu već pet godina ja ne mogu da dobijem spomen-tablu na Legatu koji otvaram za javnost i koji pripada Skupštini grada, iako su odavno zadovoljene sve administrativne norme. Kažete da je grandiozni način na koji sam pokušala knjigom da skrenem pažnju srpskoj kulturnoj javnosti da nešto duboko nije u redu sa njenim čuvanjem kulturnog nasleđa? Verujte, mislim da se baš ništa neće desiti! Neće biti postavljana spomen-ploča na zgradi u kojoj je Legat, knjige na srpskom će i dalje izlaziti teško, preteško, niko neće ove godine obeležiti 30 godina od prvog srpskog izdanja “Hazarskog rečnika”. Ovde vlada totalna gluvoća, prikrivena kukanjem da se nema para, iako nije reč o novcu. Reč je o zavisti, provincijalnosti, a u krajnjoj liniji o nedostatku koncepta nacionalnih kulturnih interesa. Trenutno, na primer, u Grčkoj pripremaju u listu “Elefterotipija” veliki dodatak posvećen 30-godišnjici izlaska “Hazarskog rečnika”. A u Srbiji 2009. niko nije obeležio ni 80-godišnjicu Pavićevog života! Takođe, nijedna televizija nikada nije snimila Pavićev spomenik u Moskvi, iako imamo stalne dopisnike. Kada su godišnjice ili rođendani cela azerbejdžanska ambasada polaže venac na spomenik ili grob, a sa srpske strane nema nikog. Hoću zapravo da kažem kolika je ta razlika između negovanja srpske kulturne baštine od strane drugih, a koliki je nemar, pa i bahatost, nas samih.
Ovde vlada mediokritetstvo i burazerska politika na svim nivoima. Zato udovice i porodice velikana moraju da se bave više nego što je potrebno ili prirodno svojim srodnikom. Moraju da izigravaju državu. To me mnogo boli.
Pavić je bio čovek vašeg života. Umire li ljubav kada neko napusti ovaj svet?
Moj izbor u životu je bio da se mnogo zaljubim u svog pisca kada sam ga znala samo preko knjiga, da potom budem njegova žena sedamnaest godina, nanovo zaljubljena tada u samog čoveka, i konačno da se posle njegove smrti sa istom zaljubljenošću staram o njegovom delu. Pri tom da pišem sopstvene knjige u kojima je on glavni junak. To je jedna kompletna ljubavna književna priča. Psihijatri bi možda rekli da se to zove opsednutost. A ja kažem da se to zove totalna ljubav. Ljubav i jeste opsednutost, obožavanje.
Kako se nosite sa usamljenošću danas, koliko vreme leči bol?
Vreme ne leči bol! Bol jedino vremenom prerasta iz akutnog u hronični. Suštinska usamljenost sa kojom sam suočena - jer je amputiran deo mene - zatrpavam poslom, jurnjavom, traženjem gungule, samo da ne bih mislila, da se ne bih sećala. Imam osećaj da sam taj komad svog života s Pavićem sanjala, da on nije stvaran. Toliko mi se izmenio život, kao i svima nama od besomučne brzine, da i skorija prošlost izgleda nestvarno.
Ovde vlada mediokritetstvo i burazerska politika na svim nivoima. Zato udovice i porodice velikana moraju da se bave više nego što je potrebno ili prirodno svojim srodnikom. Moraju da izigravaju državu. To me mnogo boli.
Pavić je bio čovek vašeg života. Umire li ljubav kada neko napusti ovaj svet?
Moj izbor u životu je bio da se mnogo zaljubim u svog pisca kada sam ga znala samo preko knjiga, da potom budem njegova žena sedamnaest godina, nanovo zaljubljena tada u samog čoveka, i konačno da se posle njegove smrti sa istom zaljubljenošću staram o njegovom delu. Pri tom da pišem sopstvene knjige u kojima je on glavni junak. To je jedna kompletna ljubavna književna priča. Psihijatri bi možda rekli da se to zove opsednutost. A ja kažem da se to zove totalna ljubav. Ljubav i jeste opsednutost, obožavanje.
Kako se nosite sa usamljenošću danas, koliko vreme leči bol?
Vreme ne leči bol! Bol jedino vremenom prerasta iz akutnog u hronični. Suštinska usamljenost sa kojom sam suočena - jer je amputiran deo mene - zatrpavam poslom, jurnjavom, traženjem gungule, samo da ne bih mislila, da se ne bih sećala. Imam osećaj da sam taj komad svog života s Pavićem sanjala, da on nije stvaran. Toliko mi se izmenio život, kao i svima nama od besomučne brzine, da i skorija prošlost izgleda nestvarno.
Činite mnogo toga da probudite sećanja, makar kod onih koji su bili strasni čitaoci i poštovaoci Pavićevog dela?
Činim koliko mogu, mada sam umorna od borbe sa vetrenjačama. Dokle god ne budu Pavićeve knjige u izlozima srpskih knjižara, cela priča i borba je besmislena. Ali ja ne mogu da se pomirim s činjenicom da Pavićevih naslova na primer ima širom Kine a u rodnoj zemlji pisca ih nema.
Niste li, negujući neobičnu uspomenu na svog muža, žrtvovali sebe?
Svakako da sam žrtvovala sebe! Ali to sam svesno uradila. Zarobljenica sam Pavićevog imena i dela - i privatno i javno. Ali, ko mi je kriv? Sama sam izabrala. Nikada velike stvari nisu bez ozbiljne žrtve. I nikada velika dela nisu bez ogromnog rada, napora i teškoća. Pokazala sam sebi i drugima da imam kapacitet da se nosim sa srpskim nedaćama i svetskim poslovima. Dokazala sam da sam uspešno prebrodila tendenciju da sama budem živa sahranjena kao što se sa udovicama čini u nekim sredinama po muževljevoj smrti.
Davno u jednom intervjuu pričali ste da pouzdano znate kako mnogi gosti vašeg doma, kada odu, ne znaju ni kako vam izgleda lice, jer su do te mere fascinirani ličnošću vašeg muža.
Činim koliko mogu, mada sam umorna od borbe sa vetrenjačama. Dokle god ne budu Pavićeve knjige u izlozima srpskih knjižara, cela priča i borba je besmislena. Ali ja ne mogu da se pomirim s činjenicom da Pavićevih naslova na primer ima širom Kine a u rodnoj zemlji pisca ih nema.
Niste li, negujući neobičnu uspomenu na svog muža, žrtvovali sebe?
Svakako da sam žrtvovala sebe! Ali to sam svesno uradila. Zarobljenica sam Pavićevog imena i dela - i privatno i javno. Ali, ko mi je kriv? Sama sam izabrala. Nikada velike stvari nisu bez ozbiljne žrtve. I nikada velika dela nisu bez ogromnog rada, napora i teškoća. Pokazala sam sebi i drugima da imam kapacitet da se nosim sa srpskim nedaćama i svetskim poslovima. Dokazala sam da sam uspešno prebrodila tendenciju da sama budem živa sahranjena kao što se sa udovicama čini u nekim sredinama po muževljevoj smrti.
Davno u jednom intervjuu pričali ste da pouzdano znate kako mnogi gosti vašeg doma, kada odu, ne znaju ni kako vam izgleda lice, jer su do te mere fascinirani ličnošću vašeg muža.
Rekla sam i da je moja sudbinska uloga da zanavek budem supruga, a sada udovica Milorada Pavića. Ali, hvala Bogu, postoje čitaoci koji vole moje knjige, moj stil pisanja, drastično drugačiji od Pavićevog, pa mi je to satisfakcija. Objavljivanje moje knjige ,,Na obali Hazarskog mora“, u Srbiji i u Americi na engleskom, ipak me je vratilo na književnu scenu. Pokazala sam samoj sebi da mogu da orem književnu njivu za dvoje.
Koliko danas stižete da se posvetite sebi, svojim željama i potrebama, svom književnom radu?
Da ste mi ovo pitanja postavili pre godinu dana, odgovor bi bio drastično drugačiji. Sada, s novom knjigom, osećam se ispunjeno, zadovoljno, mirno. Nekako sam našla balans između sebe i Milorada Pavića svuda oko mene. Rasporedila tovar na leđima da ne pukne kičma. Ojačala sam. I kao da sam se nanovo rodila, samo sada sa ogromnim iskustvom.
Nedostaje mi Pavić...
... kao sagovornik, kao ljubavnik, kao zaštitnik, kao čovek kreativne igre, kao saputnik, kao neko ko je uživao u mom isprobavanju haljina u prodavnicama, nedostaje mi njegov duboki glas, njegov način sagledavanja sveta, njegova muževnost i gospodstvo i taj svečani osećaj koji je čovek stalno imao kada je uz njega. Jasmina Mihajlović
type="_moz">
Piše: Emina Ćirić
Izvor: Ona Magazin
Fotografije: Ona Magazin
Izvor: Ona Magazin
Fotografije: Ona Magazin
Autor: Jasmina Mihajlović
