Intervju: Ildefonso Falkones o svojim romanima
ldefonso Falkones , autor bestseler romana „Katedrala na moru” iz 2008. godine, kao i novog dvotomnog nastavka ove priče „Naslednici zemlje”, u izdanju Lagune i u prevodu sa španskog Ivane Nikolić, bio je gost svog izdavača i 62. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Glavni junak „Katedrale na moru” Arnau Estanjol, koji je učestvovao u izgradnji crkve, sada je moćan čovek. On je zaštitnik Uga Ljora, koji sanja da postane brodograditelj, i koji je prinuđen da bira između odanosti prijatelju i preživljavanja.
Ildefonso Falkones živi u Barseloni sa suprugom i četvoro dece, po profesiji je advokat. Sa sedam milona prodatih primeraka knjiga, postao je jedan od najpopularnijih španskih pisaca u svetu.
U vašem romanu „Katedrala na moru” glavni junak čovek je iz nižeg staleža koji napreduje i čak postaje moćan. Da li ste paralelno sa rastom katedrale hteli da prikažete i uzrastanje jednog malog čoveka?
Iz dva razloga volim da pišem o običnim ljudima. S jedne strane, čitalac saoseća sa takvim svetom, jer taj „mali” čovek bori se za svoju porodicu, radi od jutra do mraka, u njemu ima mnogo toga što svi imamo i zbog toga ga prepoznajemo. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih čitaoci vole moje knjige. S druge strane, likovi te vrste jako su pogodni da se oko njih stvori ambijent, koji će pomoći da prikažemo život određene epohe, a u ovom slučaju to je srednji vek. Taj mali čovek može da postoji u bilo kojem okruženju. Ako pišete o Napoleonu Bonaparti, njega sigurno nećete staviti u neku srednjovekovnu tavernu, jer on se tamo neće uklapati. Ovaj mali čovek hoće. Na kraju krajeva, upravo iz razloga što je nevidljiv i deo je svakodnevice, prijemčiv je svakom čitaocu.
Temelj vaših romana su istorijski izvori, ali koliko je u vreme srednjeg veka bilo realno da se čovek iz nižeg staleža uspne na poziciju najviđenijeg čoveka Barselone i da ostvari „srednjovekovni američki san“?
To možda i jeste bio recept kojim sam bio rukovođen, ali ne baš tako zdravo za gotovo. Uostalom, u to doba mnoge stvari su zavisile od kraljevske volje, i naposletku, glavni lik ovog romana mi je kroz decenije, koliko se njime bavim, omogućio da prikažem različite slojeve društva tog razdoblja. Svi ti „skokovi” u više slojeve bili su vrlo precizni, najmanje je bio moguć prelazak u plemstvo. Objašnjenje za to je upravo kraljevski milje, jer je plemiće imenovao kralj, te to nije moglo da se desi voljom nekog drugog.
I u dvotomnom nastavku „Naslednici zemlje” pratimo običnog čoveka na njegovom putu. U kojoj meri je katedrala i dalje simbol tog sveta?
U „Naslednicima zemlje” bazilika o kojoj govorim već je izgrađena, ona je i dalje simbol, ali više nema tu snagu. Prisutna je u neku ruku pasivno, pošto je gradnja, okosnica prvog romana, završena. Radnja mog novog romana smeštena je u četvrt punu gotskih građevina, gde se nalazi prva bolnica u Evropi „Santa Kruz”, i gde je medicina zaista počela da leči. Ranije su bolnice bile mesta umiranja, sada ljudi dolaze u bolnice da bi bili izlečeni. Naposletku imam tu novu liniju koju provlačim kroz ovaj novi roman, a to je vino. Zanimaju me gajenje loze, konzumacija, istorijske činjenice vezane za vinarstvo, naravno i avanture glavnih junaka.
Da li time rušite i mit o srednjem veku kao o isključivo mračnom periodu?
U pravu ste. U ovom trenutku snima se serija po mojoj knjizi i jedna od stvari koje sam tražio jeste da ne bude mračna. Zamolio sam da fotografija bude svetla, iz razloga što smo već umorni od vizije srednjeg veka kao siromašnog i skučenog perioda tame i prljavštine. Barselona je u to doba bila slobodna, kao Venecija, bogata i prosperitetna kao Piza ili Đenova. Taj niz bogatih gradova razlikovao se od srednjokovnog mračnjaštva. Simbol srednjeg veka nije uvek feudalac, gospodar koji maltretira podanike, mada ima i toga u mojim knjigama. Ja pišem i o slugama, o ropstvu, bilo je toga i u Kataloniji, ali pokušavam da dočaram činjenicu da je Barselona bila izuzetno napredan grad, poput velikih italijanskih gradova, da su tu vladali obilje i različitost. Iz Barselone, o kojoj pišem, mnogi su pobegli, međutim, taj grad je dozvolio da onaj ko pobegne od svog gospodara na jedan dan ili jednu godinu, stiče slobodu. Ista ta Barselona borila se protiv feudalizma upravo tom mogućnošću koju je ostavljala. To je zanimljiv podatak.
Čitamo u vašoj prozi o tome kako je inkvizicija proganjala Jevreje, templare, katare, čitamo o uticaju islama, o bogatstvu različitih kultura, ali i o progonima...
Bogatstvo kulture bilo je očigledno i sveprisutno, ljudi su živeli na istom prostoru i u istom gradu. Ali, daću vam primer Toleda. Postoji tobožnja istorijska činjenica da je to bio grad kulture, u kojem su zajedno živeli muslimani, Jevreji i katolici. Međutim, ja sam uveren da nikada tako nije bilo, da je uvek jedna od tih kultura bila podvrgnuta drugima i da nikada nisu mirno i ravnopravno živeli svi zajedno. Vidimo da to ni danas nije slučaj. Barselona je uvek bila katolički grad i Jevreji su bez sumnje bili proganjani, bili su podvrgnuti katoličkom mučenju. Imamo i primer juga Španije, gde su pored hrišćana živeli i muslimani, koji su takođe doživeli progon. To je bila stvarnost Španije i srednjeg veka. Nemoguće je govoriti o kulturnim vrednostima tog perioda bez uzimanja u obzir religije, koja je uvek sve nadjačavala.
Koliko je dokumenata inkvizicije sačuvano?
Postoji ogromna dokumentacija i neiscrpni su izvori. Mnogo toga je sačuvano, sva pravosudna akta, takođe.
Kako proživljavate pokušaj otcepljenja Katalonije?
Mislim da je reč o totalnoj katastrofi kada je u pitanju Barselona. Pre svega taj grad i ta pokrajina moraju da idu dalje i da prevaziđu probleme. Kada je reč o separatistima, ja to doživljavam kao običnu endogamiju. Kako njima nije jasno da je reč o progonima, da će nastradati deca i mladi, kako ne razmišljaju o političkom riziku i o budućnosti svoje dece, što me najviše brine kada pomislim na svoju decu. Niko nije smeo da dozvoli da taj univerzalni svet jednog divnog grada dođe u situaciju da zbog sitnih interesa sve nas dovede u opasnost.
Kada biste imali vremeplov, da li biste se vratili u vreme o kojem pišete?
Ipak bih ostao ovde.
Izvor: Politika
Ildefonso Falkones živi u Barseloni sa suprugom i četvoro dece, po profesiji je advokat. Sa sedam milona prodatih primeraka knjiga, postao je jedan od najpopularnijih španskih pisaca u svetu.
U vašem romanu „Katedrala na moru” glavni junak čovek je iz nižeg staleža koji napreduje i čak postaje moćan. Da li ste paralelno sa rastom katedrale hteli da prikažete i uzrastanje jednog malog čoveka?
Iz dva razloga volim da pišem o običnim ljudima. S jedne strane, čitalac saoseća sa takvim svetom, jer taj „mali” čovek bori se za svoju porodicu, radi od jutra do mraka, u njemu ima mnogo toga što svi imamo i zbog toga ga prepoznajemo. Mislim da je to jedan od razloga zbog kojih čitaoci vole moje knjige. S druge strane, likovi te vrste jako su pogodni da se oko njih stvori ambijent, koji će pomoći da prikažemo život određene epohe, a u ovom slučaju to je srednji vek. Taj mali čovek može da postoji u bilo kojem okruženju. Ako pišete o Napoleonu Bonaparti, njega sigurno nećete staviti u neku srednjovekovnu tavernu, jer on se tamo neće uklapati. Ovaj mali čovek hoće. Na kraju krajeva, upravo iz razloga što je nevidljiv i deo je svakodnevice, prijemčiv je svakom čitaocu.
Temelj vaših romana su istorijski izvori, ali koliko je u vreme srednjeg veka bilo realno da se čovek iz nižeg staleža uspne na poziciju najviđenijeg čoveka Barselone i da ostvari „srednjovekovni američki san“?
To možda i jeste bio recept kojim sam bio rukovođen, ali ne baš tako zdravo za gotovo. Uostalom, u to doba mnoge stvari su zavisile od kraljevske volje, i naposletku, glavni lik ovog romana mi je kroz decenije, koliko se njime bavim, omogućio da prikažem različite slojeve društva tog razdoblja. Svi ti „skokovi” u više slojeve bili su vrlo precizni, najmanje je bio moguć prelazak u plemstvo. Objašnjenje za to je upravo kraljevski milje, jer je plemiće imenovao kralj, te to nije moglo da se desi voljom nekog drugog.
I u dvotomnom nastavku „Naslednici zemlje” pratimo običnog čoveka na njegovom putu. U kojoj meri je katedrala i dalje simbol tog sveta?
U „Naslednicima zemlje” bazilika o kojoj govorim već je izgrađena, ona je i dalje simbol, ali više nema tu snagu. Prisutna je u neku ruku pasivno, pošto je gradnja, okosnica prvog romana, završena. Radnja mog novog romana smeštena je u četvrt punu gotskih građevina, gde se nalazi prva bolnica u Evropi „Santa Kruz”, i gde je medicina zaista počela da leči. Ranije su bolnice bile mesta umiranja, sada ljudi dolaze u bolnice da bi bili izlečeni. Naposletku imam tu novu liniju koju provlačim kroz ovaj novi roman, a to je vino. Zanimaju me gajenje loze, konzumacija, istorijske činjenice vezane za vinarstvo, naravno i avanture glavnih junaka.
Da li time rušite i mit o srednjem veku kao o isključivo mračnom periodu?
U pravu ste. U ovom trenutku snima se serija po mojoj knjizi i jedna od stvari koje sam tražio jeste da ne bude mračna. Zamolio sam da fotografija bude svetla, iz razloga što smo već umorni od vizije srednjeg veka kao siromašnog i skučenog perioda tame i prljavštine. Barselona je u to doba bila slobodna, kao Venecija, bogata i prosperitetna kao Piza ili Đenova. Taj niz bogatih gradova razlikovao se od srednjokovnog mračnjaštva. Simbol srednjeg veka nije uvek feudalac, gospodar koji maltretira podanike, mada ima i toga u mojim knjigama. Ja pišem i o slugama, o ropstvu, bilo je toga i u Kataloniji, ali pokušavam da dočaram činjenicu da je Barselona bila izuzetno napredan grad, poput velikih italijanskih gradova, da su tu vladali obilje i različitost. Iz Barselone, o kojoj pišem, mnogi su pobegli, međutim, taj grad je dozvolio da onaj ko pobegne od svog gospodara na jedan dan ili jednu godinu, stiče slobodu. Ista ta Barselona borila se protiv feudalizma upravo tom mogućnošću koju je ostavljala. To je zanimljiv podatak.
Čitamo u vašoj prozi o tome kako je inkvizicija proganjala Jevreje, templare, katare, čitamo o uticaju islama, o bogatstvu različitih kultura, ali i o progonima...
Bogatstvo kulture bilo je očigledno i sveprisutno, ljudi su živeli na istom prostoru i u istom gradu. Ali, daću vam primer Toleda. Postoji tobožnja istorijska činjenica da je to bio grad kulture, u kojem su zajedno živeli muslimani, Jevreji i katolici. Međutim, ja sam uveren da nikada tako nije bilo, da je uvek jedna od tih kultura bila podvrgnuta drugima i da nikada nisu mirno i ravnopravno živeli svi zajedno. Vidimo da to ni danas nije slučaj. Barselona je uvek bila katolički grad i Jevreji su bez sumnje bili proganjani, bili su podvrgnuti katoličkom mučenju. Imamo i primer juga Španije, gde su pored hrišćana živeli i muslimani, koji su takođe doživeli progon. To je bila stvarnost Španije i srednjeg veka. Nemoguće je govoriti o kulturnim vrednostima tog perioda bez uzimanja u obzir religije, koja je uvek sve nadjačavala.
Koliko je dokumenata inkvizicije sačuvano?
Postoji ogromna dokumentacija i neiscrpni su izvori. Mnogo toga je sačuvano, sva pravosudna akta, takođe.
Kako proživljavate pokušaj otcepljenja Katalonije?
Mislim da je reč o totalnoj katastrofi kada je u pitanju Barselona. Pre svega taj grad i ta pokrajina moraju da idu dalje i da prevaziđu probleme. Kada je reč o separatistima, ja to doživljavam kao običnu endogamiju. Kako njima nije jasno da je reč o progonima, da će nastradati deca i mladi, kako ne razmišljaju o političkom riziku i o budućnosti svoje dece, što me najviše brine kada pomislim na svoju decu. Niko nije smeo da dozvoli da taj univerzalni svet jednog divnog grada dođe u situaciju da zbog sitnih interesa sve nas dovede u opasnost.
Kada biste imali vremeplov, da li biste se vratili u vreme o kojem pišete?
Ipak bih ostao ovde.
Izvor: Politika
Autor: Ildefonso Falkones
