Intergalaktička bitka iz antičkog Rima
Mnogo vekova pre nego što se publika zaljubila u „Ratove zvezda“, jedan pisac je sanjao o bitkama u svemiru...
Nekada davno, u ne baš tako dalekom svetu, jedan mladić koji je čeznuo za avanturom zadesio se u galaktičkom ratu. Primoran da bira između dve strane u ovoj smrtonosnoj bici, sprijateljio se sa grupom raznolikih boraca koji su predvodili vojsku sačinjenu od... troglavih lešinara, džinovskih buva i svemirskih paukova?
Skoro 2000 godina pre nego što je Džordž Lukas stvorio epsku svemirsku sapunicu „Ratovi zvezda“, Lukijan iz Samosate (pokrajine u današnjoj Turskoj) prvi je u svetu napisao roman u kome su prikazani putovanje u svemir i interplanetarne bitke. „Istinita priča“ objavljena je oko 175. godine n. e. kada je Rimsko carstvo bilo na vrhuncu. Lukijanova svemirska avantura prikazuje grupu putnika koji napuštaju Zemlju kada im je strahoviti kovitlac odbacio brod u nebesa. Nakon sedam dana plovidbe kroz vazduh stižu na Mesec i saznaju da su njegovi stanovnici u ratu sa narodom Sunca. Obe vojske se bore za prevlast nad kolonijom Zornjačom (planetom koju danas nazivamo Venera). Ratnici sunčeve i mesečeve vojske putuju kroz svemir na letećim žirovima i džinovskim komarcima i konjima veličine brodova, naoružani čudnovatim oružjem kao što su praćke koje za municiju koriste ogromne repe. Hiljade umiru u bici, a krv „pada na oblake, što ih boji u crveno; zato nam tako ponekad izgledaju pred zalazak sunca“, piše Lukijan.
Po završetku rata Lukijan sa prijateljima nastavlja putovanje kroz svemir i saznaje o čudnim stanovnicima Meseca (društvo sačinjeno isključivo od muškaraca koji umesto stopala imaju samo jedan nožni prst, a decu dobijaju tako što ih isecaju iz svojih gležnjeva) i zatim posećuje Zornjaču i druge svemirske gradove.
Lukijan je više bio satiričar nego romanopisac; „Istinita priča“ je napisana kao kritika filozofa i istoričara i njihovog načina razmišljanja o novim otkrićima. Kako piše naučnik Roj Artur Svonson, Lukijanov rad predstavlja „trajni i neophodni podsetnik da su razmišljanje i verovanje različite i odvojene vrste mentalne aktivnosti i da je najbolje ne brkati ih“.
Ali iako se radi o satiričnom delu, „Istinitu priču“ ne treba nužno odvojiti od naučne fantastike. Osim što prikazuje prvi kontakt, ratove u svemiru i let na Mesec, satiričnost ovog dela ga zapravo dodatno povezuje sa modernom formom ovog žanra.
„Satira je jedna od tema koja se oduvek javlja u naučnoj fantastici, kao i ismevanje načina na koji ljudi žive i upravljaju svetom“, kaže Aron Paret, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Great Falls u Montani. „To je jedan od razloga zbog kojih je Lukijan značajan. Upravo je to i radio“.
Takođe, postoji velika verovatnoća da je Lukijan bio upućen u veća naučna i filozofska istraživanja svoga vremena, u koja spadaju Plutarhovo delo o Mesecu i Ptolomejevo poslednje zabeleženo posmatranje planeta, koje se dogodilo 14 godina pre Lukijanove publikacije. Ipak, astronomski teleskop nije izumljen pre 1610. godine, te u Lukijanovoj priči nema naučno utemeljenog putovanja u svemir. Znači li to da je ne možemo uvrstiti u rane forme naučne fantastike?
Zavisi koga pitate. Daglas Danlop, bibliotekar metapodataka u Smitsonijanovim bibliotekama, primećuje paralele između Lukijanovog dela i kasnijih naučnofantastičnih pisaca poput Žila Verna i H. Dž. Velsa.
„To što ne sadrži ono što bismo nazvali ’modernom naukom’ nimalo ne umanjuje činjenicu da su filozofija i prirodne nauke uticale na njegovo delo“, kaže Danlop. „Postojala je teorija nazvana ’pluralnost svetova’ koja seže do antičke Grčke i predočava koncept postojanja života u svemiru. Dakle, smemo li da tvrdimo da ono što se radilo u filozofiji i posmatranju svemira nije unapredilo njihovo razumevanje sveta?“
Drugi istoričari književnosti vezuju početak naučne fantastike za „Ep o Gilgamešu“ (2100. pre n. e), „Frankenštajna“ (1818), ili za dela Žila Verna (1850). Za čuvenog američkog astronoma Karla Sagana naučna fantastika počinje sa romanom „Somnium“ (1634) Johana Keplera, koji opisuje putovanje na Mesec i pogled na Zemlju izdaleka. Ali ispostavilo se da je Keplera delimično nadahnuo Lukijan. Čitao je „Istinitu priču“ na originalnom grčkom kako bi usavršio jezik. (Dok se latinski koristio u svakodnevnom životu antičkog Rima, grčki je bio jezik obrazovane elite.) Napisao je da je njegov naučni rad unapredilo uživanje u ovoj avanturi, a izgleda da mu je rasplamsala i maštu. „To su bili moji prvi obrisi putovanja na Mesec, čemu su bile posvećene moje aspiracije kasnije“, napisao je Kepler.
Ako žanrovske zahteve ostavimo po strani, „Istinita priča“ i „Ratovi zvezda“ nam nude načine razumevanja i istraživanja ljudskog sveta, čak i kroz priče koje se odvijaju među zvezdama.
„Jedan od izvanrednih načina na koji naučna fantastika menja naš pogled na svet jeste tako što nam pokazuje kakav bi svet mogao da bude“, kaže Paret. „Neverovatno je da su ljudi izmaštavali neke stvari mnogo pre nego što je postojala ikakva mogućnost da ih sprovedu u delo. Ovo se ne odnosi samo na let na Mesec, već i na letenje uopšte“.
Lukijan možda nije verovao da će ljudi ikada odleteti na Mesec – ali je ipak to zamislio. A staza ka intergalaktičkim pričama koju je utabao nastavlja da vodi pisce, naučnike i filmofile u snove šta bi moglo biti tamo daleko, izvan našeg domaha.
Autor: Loren Buasono
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Borivoje Dožudić
