Jedan od najpopularnijih španskih pisaca u svetu Ildefonso Falkones, čije su knjige prodate u više od sedam miliona primeraka i prevedene na više od 40 jezika, posetio je Beograd kao gost svog izdavača Lagune, koja je objavila njegov novi roman u dva toma „Naslednici zemlje“. To je neka vrsta nastavka romana koji ga je proslavio, „Katedrala na moru“, izuzetno uzbudljive priče koja se dešava u Barseloni krajem 14. i početkom 15. veka.

Falkones živi i radi kao advokat u Barseloni, pa je razgovor, za Novosti, započet pitanjem o aktuelnim dešavanjima u Kataloniji.

Ono što se sada tamo događa je velika greška katalonske vlasti, koja pokušava da se zatvori u nacionalistički okvir. Do sada je ovaj kraj napustilo više od 1.500 firmi jer znaju da će, ako Katalonija dobije nezavisnost, ostati van Evropske unije. Smatram da je to katastrofa i za mene, i za moju decu.

Ipak, čime je to nezadovoljno na stotine hiljada Katalonaca na ulicama?

Mislim da su svi ti ljudi koji su izašli iz svojih kuća prevareni. Katalonska vlada im obećava razne beneficije i bolji život, ali od toga neće biti ništa. Referendum je čista besmislica i ne bih više pričao o tome.

Šta je razlog za to što ste se posle punu deceniju vratili ličnostima iz „Katedrale na moru“?

Upravo zato što je proteklo tačno deset godina. U međuvremenu sam napisao neke druge romane, ali su mi likovi iz „Katedrale“ ostali u živom sećanju i želeo sam da nastavim priču o njima i o Barseloni.

U romanu pišete i o pogromu Jevreja u Barseloni...

Idući tragom hronoloških događaja nisam mogao da preskočim ta dramatična zbivanja. O srednjem veku se i ne može pisati a da se ne govori o sukobu religija. Pogrom nad Jevrejima nastao je iz velike mržnje, ubeđenja da su oni ubili Boga i da bi zbog toga trebalo da plate. U svakom društvu uvek postoji neko žrtveno jagnje, što je inače svojstveno ljudskoj prirodi.

U romanu se pominje i da su u to doba u španske krajeve kao robovi dovođeni ljudi iz slovenskih zemalja, što je veoma malo poznato?

Moram priznati da je ta činjenica i mene iznenadila. Kada sam došao do tih podataka, počeo sam da istražujem i ustanovio sam da je postojala i posebna luka u koju su se, kao robovi, iskrcavali ljudi iz Rusije, Srbije, Bugarske i drugih istočnih zemalja.

Veći deo radnje događa se u dva kvarta, u Ravali i Riberi.

Ravala je dugo godina bio sinonim za kraj naseljen emigrantima. I danas je to četvrt u kojoj je veliki broj doseljenika koji tu imaju svoje radnje i restorane. U Ravali su se kroz istoriju smenjivale izuzetno surovi događaji, pre svega u Prvom svetskom ratu, kada je Španija bila neutralna, što je dovelo do toga da Barselona postane utočište za mnoge ljude iz raznih krajeva Evrope.

Kako uspevate da održite ravnotežu između vrlo praktičnog advokatskog posla i pisanja, koje traži sasvim drugačije sklonosti i veštine?

I ne pokušavam da uspostavim bilo kakav balans, jer su to potpuno različite sfere. Kad sednem za pisaći sto, potpuno se odvojim od prava i advokature, i isključivo se posvećujem svom književnom delu.

Zašto ste se opredelili za pisanje istorijskih romana?

Pre „Katedrale na moru“, intenzivno sam radio na romanima sa savremenim temama, ali verovali ili ne, niko nije hteo da ih objavi. I posle velikog uspeha „Katedrale“, opet sam pokušao da se bavim vremenom u kojem živimo, i opet bez rezultata.

Objašnjavajući da su Barselonjani, kao i ostali stanovnici na Iberijskom poluostrvu, napali i uništili jevrejsku četvrt, gotovo 100 godina pre nego što su katolički kraljevi proterali Jevreje iz Španije, Falkones kaže:

Poubijali su sve koje su zarobili, a koji se nisu preobratili u hrišćanstvo. Jevrejski preobraćenici su u Barseloni podigli malu bogomolju, Crkvu Svete Trojice, koja, ponešto preinačena, postoji i danas u starom jezgru grada. Sada je poznata kao Parohijska crkva San Đaumea, ista ona što se u vreme radnje romana nalazila na Trgu San Đaumea, a srušena je u prvoj četvrtini 19. veka.

Pisci istorijskih romana često su razapeti između poštovanja činjenica i svoje mašte?

Oni najvažniji događaji koji su se desili i za koje postoje autentični podaci ne mogu se i ne smeju se prilagođavati romanu. Svi moji likovi su plod moje mašte, ali sam uvek ostao veran istorijskim okolnostima u kojima sam ih smestio. Smatram da roman mora da bude dinamičan i da od početka do kraja drži pažnju čitalaca. Ali pitam se da li je to sasvim dovoljno? Mora da postoji još nešto. Da je to jednostavno i lako, svi bi pisali zanimljive romane.

Da li se u vašem životu nešto promenilo posle zadobijanja književne slave?

Sa profesionalne tačke gledišta, mnogo toga se promenilo. U porodičnom i ličnom životu, međutim, pokušavam, i mislim da uspevam, da ostanem isti.

Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti