Igre suprotnosti u romanu „Jugo uvek okreće na buru“
Dva pripovedača, dve umetnosti, jedna ljubav – ali, i ta jedna ljubav shvaćena na dva načina.
Ženska vizura nasuprot muškoj, preplitanje slikarstva i muzike, prožimanje stvarnosti i mašte, praktičan život nasuprot snovima i idealima, umetnost u svetu materijalizma, neprijatna oluja koju izaziva naizgled prijatan vetar – sve su to dvojstva od kojih je satkan roman Laure Barne „Jugo uvek okreće na buru“, ali sve su to i kontrasti bez čijeg se međusobnog prožimanja život ne može ni zamisliti.
Pošto se na bezimenom jadranskom ostrvu dešava najvažniji (mada ne i najveći) deo radnje romana, naslov se može i bukvalno razumeti, ali jasno je da se tu prvenstveno misli na dve strane ljubavnog zanosa, na vrelinu i hladnoću, na nežnost i grubost, pa i na platonsku i telesnu ljubav.
I samo ponašanje glavnih junaka metaforično je opisano već u naslovu, jer se jugo i bura kroz roman smenjuju maltene iz rečenice u rečenicu, pa se od spokoja naglo prelazi u histeriju, od konvencionalnog ponašanja u kontroverzne postupke, od umetničkog stvaralaštva u destrukciju.
Najzad, nije isključeno da se u naslovu skriva i neka vrsta nostalgije prema zemlji koja je svojevremeno u jednoj pravoj buri i nestala, premda je u svom nazivu sadržala reč identičnu nazivu onog drugačijeg vetra.
Znajući da je pevanje zapravo slikanje života, Laura Barna uspeva da roman kao pojam književne umetnosti prožme slikarstvom i muzikom, što iziskuje krajnje neobične scene vizije, apstrakcije, snoviđenja, pa i transa, koji je sasvim uobičajen umetničkim dušama.
Roman ne oskudeva ni u momentima koji bi mogli delovati šokantno, ali to tako izgleda samo ako se posmatra iz čisto konvencionalnog ugla, dok su u životu i stvaralaštvu umetnika takvi trenuci takođe sasvim očekivani, a pogotovu su neizbežni u međusobnom sudaru dva sveta i dve različite umetnosti koje pokušavaju da zajedno opstanu i stvore neki svoj svet.
Brojna su pitanja na koja se, ni nakon što se roman pročita, ne može odmah pronaći odgovor, ali najbitnije je preispitivanje koje se neminovno javlja: da li se dve umetnosti mogu međusobno hraniti i dopunjavati, da li dva slobodna i nesputana duha neće u zajednici izgubiti slobodu – ili će, ipak, samo smetati jedan drugome, jer će ukrštanjem svojih sloboda načiniti dvostruko ropstvo?
Poglavlja su u romanu oformljena na osnovu mesta radnje, ali bez obzira na geografski prostor gde trenutno obitavaju, glavnim junacima kao da to nije od presudnog značaja, jer oni su uvek svoji, prirodni, nesputani, otporni na spoljašnji uticaj, istrajni u svojim namerama – i kao da se ta umetnička otpornost prenela i na sâm roman, pa svejedno da li autorka vodi čitaoce na neko jadransko ostrvo, da li ih vodi u beogradsku galeriju, da li ih vodi u daleki i divlji Meksiko, lokacije su uglavnom u drugom planu, a u centru pažnje je umetnik sa svim svojim osećanjima i nemirima tokom ljubavnog i stvaralačkog zanosa.
A da jugo ne okreće na buru, da se spokoj ne pretvara u nemir, da se uživanje ne pretvara u mučenje, kad se do ostvarenja snova ne bi prolazilo kroz prepreke koje postavlja praktičan život, kad bi bilo lako od individualne načiniti zajedničku slobodu – niti bi život bio zanimljiv, niti bi umetničke duše doživele inspiraciju, niti bi uopšte bilo umetnosti, ali ni želje da se nesebičnim trudom promene sva ta pravila koja su naizgled nepromenljiva i da se prožmu svi ti kontrasti koji su naizgled nespojivi.
Autor: Dušan Milijić
