Žiri prestižne srpskomađarske nagrade Karolj Sirmai (predsednik Janoš Banjai, članovi Franja Petrinović i Ivan Negrišorac) jednoglasno je za najbolju knjigu kratke proze u srpskoj književnosti u poslednje dve godine proglasio „Beograđanke“ Igora Marojevića, kojem je nagrada u vidu plakete, zlatnika i novčanog iznosa dodeljena u Vrbasu. Organizatore priznanja čini i opština Temerin, a ono se dodeljuje bijenalno, jedne godine mađarskom, a druge srpskom piscu.

O nagrađenoj knjizi je pred prepunom salom vrbaške gimnazije „Žarko Zrenjanin“ član žirija i pisac Franja Petrinović izneo mišljenje da je autor „Beograđanki“ Igor Marojević uzeo na sebe rizik muškog pisanja iz ženske perspektive i rizik borbe likova da uprkos svim preprekama očuvaju suštinu i u svom naumu uspeo.

U svom govoru, laureat je, između ostalog, rekao:  “Dobro veče, rodni grade. To kaže čovek koji nema svoj grad (...) Mikrogeografski diskurs neizbežno okončavam gradom koji ima najtešnje veze s naslovom nagrađene knjige. Ako moram da se osvrnem na nju, reći ću da mislim da kod ’Beograđanki’ nije  beznačajno to što su praktično opovrgle tezu da je zbirka priča obavezno netiražan žanr. Ta knjiga je i prva u vremenskom nizu od nekoliko naslova umetničke kratke proze koje su u srpskoj – i ne samo u srpskoj – književnosti bar u poslednjih, eto, godinu i po dana, odbranile komercijalno dostojanstvo priče ali to je kritika takođe propustila da primeti dočim nisu izostali groteskni napiščići kritičarčića koji su javno tvrdili da ta knjiga nije ni književnost a da je po mnogo čem sudeći nisu ni pročitali. Doduše, moram da ih pohvalim za trud što jesu sadržaj korica. Da nisu, kako bi mogli da napišu tekstić? Don’t judge a book by its cover. Ta rečenica prvi put se pominje u romanu Džordža Eliota „Mlin na Flosi“ iz 1860. godine. Jedna devetnaestovekovna, doduše tačna i lepa anglosaksonska fraza nije još primenljiva kod nas ni u 21. veku, i to na nešto što je deo nečeg što bi trebalo činiti naroda softver (...) Zanimljivo je da se bitna odbrana konkretno ’Beograđanki’, jer ovo je im je prva ozbiljnija nagrada, odvija u rodnoj varoši pisca. Neki bi u tome prepoznali lokalpatriotizam, ako ne i dokaz za nepotizam ali bez brige, koliko sam video u žiriju jeste gô Novosađanin, tako da bi u tome trebalo najpre prepoznati paradoks. Doduše, u Srbiji kao zemlji u kojoj se neprekidno sudaraju 19. i 21. vek – na primer, u isti mah sve jača pozicija klera i govora o evrointegracijama i pornografije – ne mora se na paradoks posebno upirati prstom. Pa i to što književnu nagradu koja se bar što se Srbije tiče ubraja u međunarodnije, moja neznatnost prima u rodnom gradu, jeste samo jedan od neizbrojnih paradoksa. A propos književnih nagrada u Srbiji, nesrazmerno ih je mnogo, kao i onih koje se dodeljuju iz preideoloških ili jaranskih razloga, baš kao što se ponekad udeljuju kao crveni krst za nekog ne daj bože zdravstveno posrnulog pisca ili samohranu majku-spisateljicu. U kulturi u kojoj bi, summa summarum, valjalo odbiti dosta nagrada, kad mi saopšte da mi je neka pripala, ako ne znam prvo proverim kakav je autor po kojem je nazvana. Pročitavši nekolike novele Karolja Sirmaija u prevodu, video sam da je reč o autoru koji se mojoj neznatnosti uklapa u noviji niz mađarske, pa i srednjoevropske mračne književnosti koji čine Kerteš, a posle nažalost Konrad, zatim Krasnahorkaj i Atila Bartiš. Utoliko mi je draže što sam dobio ovu nagradu jer je i njome ovenčana knjiga takođe mračna i prilično negativna, iako se ispostavila komercijalnom. Naravno da je šteta što ni Karolj Sirmai, ni mnogi drugi valjani mađarski autori o čijim knjigama mi govori prijatelj, vrhunski prevodilac s mađarskog Marko Čudić, nisu poznatiji kod nas i vice versa. Nažalost, i po svom katalonskom, i po srpskomađarskom, i po nekim drugim svojim skromnim iskustvima, naslutio sam uzajamno nepoverenje između malih kultura. Čini se da je posredi nasleđe predinternetske ere, kad se usled teške oskudice u sredstvima za komunikaciju i informisanje potpunije znanje moglo steći praktično samo u centrima, pa je i u kulturi i umetnosti odande po pravilu stizalo ono najbolje. Drugim rečima, tad je još uvek zakonomernost bila blizu sadržaja slogana Petra II Petrovića Njegoša iz ere lokalne pretpismenosti i nepismenosti u vidu njegova stiha „Iz grmena velikoga lafu izać trudno nije“ pisanoga u diskursu istine. Ne znam koliko je iole srodan diskurs prikladan u doba kad u najbolje bendove spadaju oni iz manjih zemalja, poput Šveđana The Hives i The Covenant i slovenačkog Laibacha, a u vodeće pisce Norvežanin Karl Uve Knausgor, Holanđanin Sejs Notebom ili Katalonac Kim Monzo. Kako god, apriorno biranje stvari iz ogromnih kultura iz pozicije pripadnika onih manjih, baš i nije praćeno svešću da time sinovi malih kultura rade direktno protiv sebe...“