Igor Pavlović o „Crnom zodijaku“: Volim da čitaocu ili gledaocu zavrtim mozak

Igor Pavlović je rođen 1974. godine u Leskovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, stekavši solidnu bazu za sve ono čime se kasnije neće baviti. Godine 1997. upisuje dramaturgiju na beogradskom FDU, koju, dosledan svom umetničkom integritetu ili jednostavno ljubavi prema slobodi, nikada nije završio. Prvu deceniju 21. veka proveo je balansirajući između rada sa leskovačkim amaterima (koji su ga razumeli) i pisanja humorističkih serija u Beogradu (gde je on razumeo njih).

Trenutno je u fazi ozbiljne hiperprodukcije: dok se snima njegova dugometražna igrana serija „Bezdan“, on čeka „Gromovnika“, dugometražni igrani film koji je nekako uspeo da ubedi Filmski centar Srbije da zaslužuje podršku. Živi u Beogradu sa suprugom, troje dece i sedam mačaka. „Crni zodijak“ je njegovo prvo slovo na papiru koje nije scenario, ali se čita kao da jeste. O svom debi romanu, krimi žanru u književnosti, kao i o Beogradu i Srbiji nekad i sad u intervjuu za nedeljnik Ekspres govori književnik Igor Pavlović.

Kako biste u najkraćem predstavili roman „Crni zodijak“?

Kao istorijsko-biografski triler o zaboravljenim herojima iz naše prošlosti i događajima koji su se mogli dogoditi. Glavni tok radnje smešten je u Beograd od 1. do 7. novembra 1926. Inspektor tehničke policije Rade Popović suočava se sa svakodnevnim, jezivim, a može se reći i ritualnim ubistvima. Na mestu svakog zločina krvlju su ispisani čudni simboli, koje niko ne ume da rastumači. Policijski patolog, dr Sergej Tregubov, siguran je da poznaje osobu koja može da im pomogne, ali ona je osuđena na doživotni boravak u psihijatrijskoj bolnici „Gornja Toponica“ zbog četvorostrukog ubistva.

U pitanju je Ida Rozenštajn, 26-ogodišnja Nemica jevrejskog porekla koja je, između ostalog, bila prva žena koja je završila tzv. policijsku školu doktora Rajsa i jedno vreme radila upravo u tehničkoj policiji, sve do nemilih događaja 1924. Ida pristaje da im pomogne, koliko joj uslovi dozvoljavaju. Sigurna je da iza zločina stoji tzv. „Bratstvo crnog zodijaka“ i upozorava ih da će se dogoditi tačno 12 ubistava.

U trci sa vremenom Popoviću i Tregubovu pomažu i dr Ksenija Atanasijević, kod koje se krije dr Milutin Milanković, a kod koga se nalazi mala beležnica koju mu je predao počivši prijatelj-pisac Dragutin Ilić. Beležnica je takođe pisana istim simbolima, a žele da je se dočepaju arijevci pod vođstvom princa Ernsta fon Štaremberga, iza koga opet stoji neko drugi.

Uz inspektora i ostale je i Ksenijina nezvanična telohraniteljica Milunka Savić. Paralelno pratimo i život Ide Rozenštajn, od njenog rođenja, do života družbenice princeze Sofije, kćerke Franca Ferdinanda na bečkom dvoru, do njenog odlaska u Beograd u potrazi za Lujem, bratom blizancem, koji je nestao u 1915, prilikom opsade grada, boreći se na austrougarskoj strani.

Radnja ovog trilera smeštena je u Beograd između dva svetska rata. Koliko Vam je taj period naše istorije inspirativan i koliko je sprska prestonica u to vreme bila stecište raznih domaćih i stranih agentura i tajnih društava?

Moram da priznam da sam prosto zaljubljen u taj period. Većina mojih scenarija za filmove ili serije dešava se upravo u tom dobu. Još kao mali, jako sam voleo istoriju, ne samo u smislu osnovnog i srednjeg obrazovanja već mnogo više od toga. Kako je vreme mog školovanja padalo od 1981. do 1993, period između dva svetska rata bilo je nešto što se jednostavno preskakalo, verovatno iz razloga koji nisu odgovarali komunističkim vlastima. Od kraja Prvog pa do početka Drugog svetskog rata, jedino se pominjao atentat u Marseju, i to kao neka vrsta likovanja u fazonu: „kralj je ubijen jer je bio kralj, nije valjao, da je bio komunista, ne bi ga ubili i slične budalaštine“.

Negde oko svoje 12. godine shvatio sam da tu nešto ne štima i pomno sam počeo da proučavam, koliko sam mogao, taj period. Otkrio sam gomilu raznih događaja vešto skrivenih od naroda kao i još veću gomilu neverovatnih ličnosti, izbrisanih iz istorije. Pojava interneta kod nas poklopila se sa padom komunističkog režima, tako da se do podataka stizalo mnogo lakše. A onda, nakon nekoliko dekada proučavanja, primetio sam određeni uzorak, ili tzv. sentencu, koju ste čuli mnogo puta i koja kaže „Istorija se ponavlja“.

Uzmite i uporedite samo primere iz 1924. sa ovima, tačno sto godina kasnije. Štrajk beogradskih, zagrebačkih i ljubljanskih studenata. Godine 1925. Stjepan Radić postao ministar prosvete (a vi proverite ko je i šta je bio dotični). Godine 1926. Radikal Nikola Pašic dao ostavku pod pretnjom korupcijskih skandala. Ministar saobraćaja optužen za krađu 4000 tona uglja svakog meseca. Ministar inostranih poslova dao ostavku zbog italijansko-albanskog ugovora. 7. decembar pad Uzunovićeve vlade, pet dana kasnije umire Pašić, a 12 dana nakon toga Uzunović ponovo formira novu vladu. Dovoljno je pogledati 1927. i godine koje slede i sve će vam biti jasno. Inspiracije koliko vam duša ište.

Kraljevina SHS je u to vreme bila prava košnica u kojoj su se sukobljavali interesi velikih sila. Beograd je bio čvor gde su se ukrštali interesi zapadnog kapitalizma, sovjetskog komunizma i nadolazećeg fašizma. U gradu su delovale službe i obaveštajci iz celog sveta. Snažne mreže imali su Francuzi, Britanci, Sovjeti, a sa sve većim usponom fašizma i Italijani i Nemci. Domaće službe su vodile ozbiljan rat protiv komunista i makedonskih i hrvatskih separatista. Što se tiče tajnih i manje tajnih društava, tu je bila Bela ruka generala Petra Živkovića, razne masonske lože, mnogo kulturnih i radikalnih udruženja kao i komunistička ilegala. Prava evropska Kazablanka.

U romanu se pojavljuje i veći broj istorijskih likova, ko Vam je od njih bio najinteresantiji kao piscu?

Da se nadovežem na prethodno pitanje. Sa proučavanjem perioda između dva rata počele su da se pojavljuju i ličnosti koje su učestvovale u raznim dešavanjima. Popunjavao sam sveske poput spomenara, a kasnije im otvorio folder u kompu. Mislim da trenutno imam oko 1100 ličnosti iz naše istorije iz tog vremena. Za jedva 50-ak se znalo do 2000. god. Ako dobro pamtite, tek pre 15 ili 20 godina je počela da se pominje Milunka Savić. Treći bulevar na Novom Beogradu je tek 2006. dobio naziv Bulevar Milutina Milankovića, ulica Ksenije Atanasijević postoji od 2016.

Najveći izazov su mi bili predstavnici vlasti o kojima i dan-danas nema skoro nikakvih podataka. O inspektorima, načelnicima, policijskim patolozima, žandarima itd. Morao sam dobro da proučim silne spise o osnivanju tehničke policije, na primer. Tako da inspektor Rade Popović, patolog Sergej Tregubov, načelnik Aleksandar Andonovič su u vreme dešavanja radnje mog romana bili upravo to što jesu. A čak i danas podaci koji imate o Kseniji ili Milunki su više informativni. Želeo sam da im dam više mesa, tako da sam gutao svaki spis, članak, literaturu, svako pominjanje njihovih imena.

Onda imamo i razne lekare, pilote, upravnike bolnica. Tu su supružnici Danica i Miodrag Tomić, naši čuveni piloti, razni umetnici, jevrejska zajednica u Beogradu i njihov tadašnji rabin. A da ne pominjem Nemce i Austrijance, o kojima, verovali ili ne, ima mnogo više podataka nego o našima. Flora Sends mi nije predstavljala veliki izazov jer sam pre toga napisao filmski scenario koji govori o njene dve ratne godine, tako da sam njenu biografiju znao napamet. Istorijski likovi koji se pojavljuju u prvom romanu čine možda jednu desetinu od ukupnog broja likova, koje nameravam da ubacim u ostalim nastavcima.

Oni koji su čitali moja scenarija za filmove ili serije primetili su da veću pažnju poklanjam ženskim likovima, što je apsolutno tačno. Da je te 1926. postojala neka inspektorica, sigurno bi ona bila glavni lik. Ovako, tu je Ida Rozenštajn, za koju sam jako vezan, jer smatram, neskromno a i na osnovu mišljenja mnogih kompetentnih osoba, da je to najjači ženski lik ikada napisan u našoj književnosti (ili kinematografiji), što možda ne može da se vidi samo na osnovu prvog dela romana, ali videće se nadalje. A posebna priča, za koju bi mi trebalo 50 strana teksta, način je na koji sam dolazio do kartona pacijenata „Gornje Toponice“ iz 1926.

Studirali ste dramaturgiju na FDU, koliko Vam je to iskustvo pomoglo u pisanju „Crnog zodijaka“ i možemo li očekivati da to jednoga dana postane serija ili film?

Ne bih da zvuči kao pravdanje jer nisam dokrajčio svoje studije, ali ja se ne sećam baš mnogo svojih predavanja. Sećam se divnih profesora Filipa Davida, Nebojše Pajkića, Ivana Medenice, Nebojše Romčevića, Boška Milina i drugih, sećam se naravno „klasića“, sa nekoliko njih sam i dalje u kontaktu, sećam se svih studenata glume (prva klasa Biljane Mašić), a najviše predivne i pretalentovane Sonje Kolačarić, Đurđe Tešić sa pozorišne režije, izuzetno duhovitog Stefana Arsenijevića, Nedeljka Kovačića, Mladena Đorđevića sa filmske režije. Smatram da je generalno FDU najbolja umetnička akademija na svetu, ali znanje koje sam tokom mog perioda studiranja stekao bilo je nekako više teoretsko, a manje praktično. A ja sam očigledno očekivao obrnuto. Sve ono što su tada predavali mogao sam da pročitam i u biblioteci. Vrištao sam da mi neko konkretno kaže: „Evo, ovako se piše filmski scenario, ovako pozorišni tekst, ovako TV serija.

A i uvek sam imao utisak da je nastava bila u fazonu „umetnost radi umetnosti“. To vam je najbolje opisano u „Nacionalnoj klasi“ genijalnog Gorana Markovića, kada Berček objašnjava Gagi Nikoliću za prijemni, za Bunjuela i slično. Ja sam do prijemnog upravo bio poput Flojda. Do upisa nikad nisam čuo za Bunjuela, Bergmana, Tarkovskog. Odrastao sam na komercijalnim filmovima osamdesetih, naučnoj fantastici i hororima. Kad su me pitali na prijemnom koji mi je omiljeni film, kao iz topa sam odgovorio „Imperija uzvraća udarac“ (za šta su mi tada potencijalne kolege pričale da je ravno samoubistvu, ali su se prevarili), a ne recimo „Andaluzijski pas“, „Sedmi pečat“ ili „Solaris“. I apsolutno sam siguran da sam kasnije taj svoj neki nazovi talenat ispravno doškolovao ili usmerio. Ja stvarno obožavam komercijalne filmove iz osamdesetih. Svaki put kad se emituje na TV-u „Indijana Džons“, „Povratak u budućnost“ ili Ratovi zvezda, gledam ih po 182. put.

Mislim da sam još tada ukapirao da su film, serija, predstava ili roman proizvodi. Proizvodi koji moraju da imaju svoj komercijalni potencijal, kako bi se prodali, kako bi distributer, producent ili izdavačka kuća zaradili na njemu. U protivnom nemaju svrhu postojanja. Nažalost, svedoci smo kako se u poslednjih 25 godina kod nas snimaju filmovi koje ja zovem „socijalama“. To su vam priče o 24 sata u životu Petra Petrovića koji ima 50 godina, nema posao, kintu, šteka se od roditelja, devojka zbog toga nema razumevanja i onda krene da se drogira. Takvi filmovi imaju 5000 gledaoca. Uz poštovanje svakom autoru, ja to niti gledam niti o tome pišem. To mogu da vidim čim izađem na ulicu ili otvorim prozor. U svemu što napišem želim da vidim nešto što ne mogu da vidim u realnom životu. Želim da izmislim sopstvene svetove. Možda se i zbog toga više bavim epohom. Ne volim da pišem jeftine tekstove koji se dešavaju u dva prostora sa tri lika. Pišem skupo, komercijalno, i za sada, uspešno nalazim producente koji nemaju problema sa tim.

Mojoj urednici Dubravki, mnogim prijateljima i saradnicima (a o tome piše i u Reči autora) poznato je da sam „Zodijak“ najpre napisao u vidu serije. Pet sezona sa po 14 epizoda. Jednog dana su mi jednostavno predložili da napišem roman po seriji. I to sam i učinio. Prva knjiga predstavlja prvih sedam epizoda prve sezone, u drugoj knjizi će biti ostalih sedam, i time se zaokružuje celina i 1926. A onda idu jos osam knjiga koje obuhvataju period od 1930. do 1945.

U Telekomu mi se trenutno nalaze tri serije, i sve tri su pročitane. „Zodijak“ je smatrana za najbolju, ali i najskuplju. Teoretski, ako bi pronašao austrijske ili nemačke koproducente koji bi pokrili polovinu troškova, Telekom bi pokrio drugu polovinu. To je naravno trenutno samo usmeni dogovor, ali, pošto imam potencijalne austrijske producente, ja se iskreno nadam da će se sa pripremama na njoj krenuti za nepune dve godine. Telekom se odlučio za moju drugu seriju pod nazivom „Bezdan“, koja ima 6 sezona i 8 epizoda po sezoni. Trenutno sređujemo verzije za snimanje, uskoro idemo na lokacije, potom kasting, negde oko marta trebalo bi da krenemo sa pripremama, a na leto sa snimanjem.

Šta je najvažnije kod pisanja jednog trilera, odnosno krimi romana?

Verujem da to zavisi od pisca do pisca. Meni je ovo, kao što vam je poznato, prvi roman, i imao sam olakšavajuću okolnost da sam ga radio po već postojećoj seriji. Imam dosta iskustava u pisanju triler serija, tačnije svaka moja napisana serija je u tom žanru. Mislim da je najvažnija originalnost. Ponuditi nešto što nije viđeno. Barem ne kod nas. Treba bukvalno izmisliti toplu vodu, što je jako teško.

Pre svega, trudim se da roman ne bude dosadan, da ima više akcije, dijaloga, ne toliko opisa, da bude brz, i tu verovatno preovladava način pisanja TV serija, gde postoje određeni parametri, koje ja prebacujem na prozu. Jedan moj prijatelj, koji je pročitao roman, nazvao ga je romanom koji se gleda. Takođe je poželjno veliko iskustvo u gledanju ili čitanju trilera. Najviše mrzim kad veoma brzo pogodim ubicu. Ne treba biti očigledan, ali opet, smatram da su najbolja rešenja najjednostavnija. To je upravo slučaj i sa „Zodijakom“, ali se bojim da ćete morati sačekati drugi nastavak, da biste se uverili u tačnost mojih reči. To je slučaj i sa serijom „Bezdan“, koja toliko na početku deluje komplikovano, a krajnji rasplet je izuzetno jednostavan. Volim da čitaocu ili gledaocu zavrtim mozak. Da misli da mu je ono što čita ili gleda jasno, i onda na kraju shvati da je pogrešio, a da je konačno rešenje najjednostavnije moguće. To je zanat nastao radom i iskustvom.

Zbog čega, po Vašem mišljenju, u srpskoj književnosti do pre nekoliko godina triler i krimi nisu maltene postojali kao žanr?

Nije to slučaj samo sa književnošću već i sa televizijom i kinematografijom. Do tada smatralo se da je triler, tj. žanrovska književnost niža i manje vredna. Komercijalna, neumetnička. Kod nas je uglavnom bila zastupljena angažovana ili istorijska proza, teške teme vezane za ratove, tranziciju, sudbinu pojedinca ili porodice. Postojali su u tim romanima zločini, ali pretpostavljam da se smatralo da nisu vredni da se samo oko njih vrti priča. A i sami izdavači su u to vreme ulagali u sigurice tipa Agate Kristi, čime se u samom startu gubio podsticaj. Situacija se promenila u drugoj dekadi ovog veka pojavom Đorđa Bajića, Dejana Stojiljkovića, Marka Popovića, Zorana Petrovića, Anje Mijović i još mnogih drugih.

Kako vidite sve veći upliv veštačke inteligencije u književnost?

O tome iskreno ne znam mnogo, nisam baš ni siguran kako to funkcioniše. Ne verujem da može tek tako da se izda komanda tipa: „Napiši mi roman o ljubavi Dragana i Jelene“. Potpuno sam neuk u tom smislu, i dalje kreiram likove olovkom i papirom. Svestan sam da nauka i tehnika postaju sve moćniji i nemam problem sa tim, ali više spadam u onu grupu koja smatra da će se pre ili kasnije obistiniti scenario „Terminatora“. Prvi i jedini put sam isprobao to čudo pre nekoliko meseci u smislu izrada slika. Ubacio sam jedinu postojeću fotografiju inspektora Popovića, naredio AI da je ofarba i da ga prikaže od glave do pete. To sam ponovio i sa ostalim likovima. To je bio vrhunac mog iskustva. Pretpostavljam da AI može da odradi tehnikalije, ali, da ne zvučim patetično, dušu ne može. Nadam se.

Postoji teza da se nikad više ne piše nego danas, ali da se nikad manje ne čita. Kakav je Vaš komentar na to?

Nikad nije bilo više ni diplomiranih glumaca, ali to ne znači da će svako od njih nešto napraviti sa svojom karijerom. Dovoljno sam mator da pamtim da je pre tri ili četiri dekade svaka godina iznedrila 8 do 10 glumaca, od kojih bi 1 ili 2 imali nekakve šanse. Prosečan Srbin je mogao da nabroji deset glumaca i tri pisca. Pojavom privatnih akademija svake godine diplomira 100 glumaca. S poslovne strane meni to odgovara jer imam što širi dijapazon tokom kastinga. Privatno, poznajem mnogo mladih talentovanih ili manje talentovanih ljudi, koji nakon diplomiranja konobarišu po kafićima, i to je poražavajuće. Prosečna evropska zemlja izdvaja 1,5 posto svog BDP za kulturu, Srbija 0,6, a u poslednje dve godine 0,00. Čemu ti mladi ljudi mogu da se nadaju ako se nešto ne promeni, ali eto, svi se nadamo promenama. Verujem da je slično i u književnosti. Znam da je mnogo „poznatih ličnosti“ uplovilo u svet književnosti, ali nisam baš siguran da oni lično pišu.

U svakom slučaju, lepo je kad te neko nazove piscem. Ne znam koliko je tačno da se nikad manje nije čitalo. Možda se to odnosi na mlađe generacije, koje su uglavnom deca interneta, gde im je lakše da knjigu sažvaću prepričanu. Starije generacije imaju naviku i kupovanja i čitanja knjiga, i to je fenomenalno.

Da li već razmišljate o sledećem romanu i da li će to opet biti krimi triler?

Drugi roman sam završio pre dva meseca. Zove se „Đavolje igralište“ i takođe je rađen po mojoj već postojećoj seriji. To je ona moja treća serija koja se nalazi u Telekomu, i njome se završava moj pisanje proze po serijama. U pitanju je takodje triler sa elementima fantastike, ali ovoga puta sa savremenom tematikom, potpuna fikcija. Trebalo bi da bude iščitan od moje urednice Dubravke tokom oktobra. Počeo sam da pišem i treći, takođe triler koji se dešava 1386. godine. Ali njega planiram da radim veoma polako, jer će biti dosta obiman i zahtevan. Novembra ću krenuti sa drugim delom „Zodijaka“, i nadam se da će za dva meseca biti gotov. Zavisi od mog zauzeća, jer me pored „Bezdana“ očekuju i pripreme za snimanje filma „Gromovnik“, koji je prošao na nacionalnom konkursu FCS 2022. Potreban mi je dan koji traje 96 sati.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: Ekspres