Igor Marojević – intervju povodom objavljivanja knjige „Beograđanke“

„Laguna“ „Beogradjanke“ predstavlja sloganom „ženske tajne najzad su otkrivene”…

Ne znam da li sam to i postigao, ali sam svakako uradio sve što sam mogao da proniknem u dileme, strahove, strepnje i nadanja konkretnih Beograđanki i da onima za koje je to bilo moguće dam pozitivne smernice, ali ne tako da izmišljam nemoguće hepiendove. Ako ih ima, a mislim da je to na ovaj ili onaj način češći slučaj u knjizi, do hepienda sam uvek došao spontano, na osnovu prirode radnje i likova.

Kako ste i zašto došli na ideju da knjigu napišete iz ženskog ugla?

Ideja potiče još iz 1988, kada sam pročitao “O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi” Rejmonda Karvera, tada možda mog omiljenog pisca. Tri priče bile su napisane iz ženskog ugla. Pošto su veoma specifične, bilo mi je žao što cela knjiga nije ispripovedana ženskim glasom. Pošto je u principu glupo žaliti za nečim što neko drugi nije uradio, sledeća misao bila mi je kako ću, budem li pisao, jednog dana stvoriti takvu knjigu. Da bismo dobili “Beograđanke” bilo je potrebno samo da počnem da pišem, a onda i da to počnem da činim na odgovarajućem nivou.

Proučavali ste način govora žena?

Usvojio sam ne baš svakidašnji zadatak da pišem iz ženskog ugla, doduše laka rešenja me nikada nisu zanimala. Pokušao sam da obratim pažnju na različite govore žena, u zavisnosti od profila mojih junakinja: od adolescentskog, preko zatvorskog do govora pripadnica tehničke, tehnološke ili društvene inteligencije koje su ženstvenije ili muškobanjastije, što sve diktira lične jezičke razlike, plus što sam morao da takav ženski govor odmereno pomešam sa sopstvenim, kako jezik “Beograđanki” ne bi ispao previše kolokvijalan i doslovan.

Važite za oštrog polemičara, da li je to stvar teme ili temperamenta?

Verovatno ima i jednog, i drugog. Ja ne mislim da je pisac dužan da bude angažovan, i verovatno bih se mogao nazvati angažovanim upravo zbog svog temperamenta, ali i nekih moralnih razloga. Čini mi se da je situacija isuviše rđava da bih mogao sve da prećutim.

Šta sve nije u redu sa vremenom u kome je Srbija trenutno zaglavljena?

Što se tiče politike, pre svega visok stepen partokratije, korupcije i nedostatka prihodne ekonomije. Apropos kulturne i književne scene, nedostatak koncepta i znanja, neapdejtovanost i, ponovo, korupcija. Kada debatujem o tome trudim se da imam konkretne primere i da ih iznesem nikada ne potcenjujući sagovornika, čak i ako se radi o sagovorniku koji objektivno zaslužuje potcenjivanje.

Stiče se utisak da što nam više govore o reformama bilo čega u društvu, to teže živimo, zašto su u vašoj vizuri društveni problemi više ženski?

Mnogo više me zanima kako žene doživljavaju jednu ovako strukturno nejasnu situaciju i kako se nose sa njom. Svaku tranziciju čine mešanje dva sistema, od kojih se novi nije utvrdio, a stari još nije sasvim pogreben. U tako nejasnim okolnostima pomažu jedino fleksibilni načini saznanja poput intuicije, koju žene znatno više koriste. Pritom mislim i da su one, ne samo zbog toga, nego i zbog objektivne poraženosti srpskih muškaraca, kvalitetniji deo društva.

Nameće se pomisao, da je kod nas ona pašićevska da nam spasa nema, ali da propasti nećemo, kod nas večna…

Ako me išta čudi od ovakvog društva, to je da još uvek nismo bankrotirali, mada ima vremena. Čini mi se da je najbolje što neko može da učini za sebe u ovakvim okolnostima, jeste da gleda dobre i savremene filmove i čita dobre i savremene prozne knjige, jer društveno zamršenu situaciju jedino film i proza mogu potpuno da snime i ponude neka pitanja, a ponekad i odgovore.

Izvor: Naše novine