Ignjacije Ž. Rajli u raljama života
Priča o „Zaveri budala“ je noćna mora svakog urednika. To je scenario u kom vam neko pošalje rukopis na razmatranje, vi ga odbijete, a knjiga dobije Pulicerovu nagradu. Urednik u čuvenoj izdavačkoj kući „Sajmon i Šuster“ Robert Gotlib, koji stoji iza savremenih klasika poput „Kvake 22“, svojevremeno je odbio „Zaveru budala“. Po njegovim rečima, knjiga je bila previše „pametna“ da bi bila samo farsa i tražio je od Tula da unese izmene, što je ovaj odbio.
Džon Kenedi Tul je u 31. godini izvršio samoubistvo. Godinama se borio sa depresijom i paranojom, čemu nije pomoglo konstantno odbijanje izdavača. Nakon njegove smrti, majka Telma je više od pet godina slala rukopis „Zavere budala“ različitim urednicima u želji da talenat njenog sina bude javno prepoznat. Tek nakon što je profesor sa Univerziteta Lojola u Nju Orleansu Voker Persi na njeno neprestano insistiranje pristao da pročita rukopis, knjiga je dobila šansu. Objavljena je 1980. i sledeće godine ovenčana Pulicerovom nagradom koja je posthumno dodeljena Tulu.
Ovo je pikarski roman koji prati naizgled beskrajan niz urnebesnih epizoda u kojima Ignjacije uspeva da izazove haos gde god da pomoli svoju „gargantuansku trticu“. Šteta nije samo materijalna, tu je i nenadoknadiva duševna bol. Svojom arogancijom i nemarom uspeva da povredi doslovce svakog ko mu se nađe na putu. U predgovoru knjige Voker Persi ga opisuje kao debelog Don Kihota, i zaista iza svake bizarne epizode u kojoj je protagonista ima neke uvrnute logike. Sam naslov je inspirisan aforizmom Džonatana Svifta, koji kaže da će se mediokiteti uvek zaveriti protiv genija.
„Zavera budala“ hvata duh Nju Orleansa na takav način da vam boje gotovo zaigraju pred očima. Autentični južnjački dijalekat doprinosi ovom koloritu i u savršenom je kontrastu sa načinom na koji se izražava naš vrli junak Ignjacije Ž. Rajli. Iz svoje sobe u kući koju deli s majkom, u neronovskom maniru, lametira nad sudbinom savremenog čoveka. Ignjacije je prokrastinator, lenjivac i društveni parazit koji prezire popularnu kulturu. Uronjen u nju, konzumira sve sadržaje ne bi li ih izvrgao ruglu. Smatra da ga svet ne zaslužuje. Suviše je sposoban, suviše obrazovan. Preferira sholastičku filozofiju srednjeg veka u čijem duhu i beleži svoje misli. Majka insistira da se zaposli nakon što u sudaru naprave materijalnu štetu koju ona sama ne može da otplati. Ni na jednom poslu ne uspeva da se zadrži više od jednog dana, da ne pominjemo da su mu svi do jednog ispod časti.
Ignjacije pada u vatru za svaku sitnicu, a na to najburnije reaguje njegov pilorični zalistak koji se zatvara pri svakom nagoveštaju uzbuđenja. Izgleda da ga najviše izluđuje Mirna Minkof, „namiguša“ koju smatra bivšom. Ona pripada bitnicima, liberalnih je shvatanja, a odnos sa Ignjacijem neguje iz očigledno fenomenoloških razloga. U britkoj prepisci piše mu o svojim reakcionarnim delovanjima u Njujorku. Sa druge strane, sve što Ignjacije radi svojevrsni je pokušaj da je impresionira i nadmaši u njenim radikalnim poduhvatima. Podjednako je arogantna i samoživa kao i on sam. Svako njeno pismo u njemu budi poriv da učini nešto još grandioznije u domenu gluposti i zaista je neverovatno što mu to i polazi za rukom.
Mnogi kritičari smatraju da je „Zavera budala” knjiga ni o čemu. U jednom od prikaza neko je lepo primetio da je Ignjacije zapravo preteča današnjih internet trolova. Srećom, njegov „pravednički gnev“ nije podgrevala gomila istomišljenika u opskurnim dubinama interneta.
Autor teksta : Ivana Veselinović
