Idila i nasilje Afrike – intervju sa Dušanom Mikljom

Kada se setim streljanja, koje je za novinare priredio „crni škorpion” u Nigeriji ili „osvajanja Kejptauna” u režiji Idi Amina u Ugandi,mogu ih svrstati u čist „nadrealizam” koji se ipak dogodio u stvarnosti.

Doživljaji jednog jugoslovenskog novinskog izveštača iz Afrike u središtu su novog romana „Afrikanac”, (izdanje „Lagune”), novinara i pisca Dušana Miklje. Opisani su tu diplomatski prijemi na kojima je flaša francuskog vina skuplja od mesečnih obroka za jednu afričku porodicu, ali i javno smaknuće ražalovanog oficira, put vozom za Džibuti, susreti sa legionarima, put za Kongo, osvajanje najvišeg vrha Kilimandžara, jurnjave džipova i pomahnitalih nosoroga, safari…

Dušan Miklja je svojevremeno bio stalni dopisnik Tanjuga iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela, i autor je zbirki priča „Sultan od Zanzibara”, „Kosmopolitske priče”, „Bilo jednom u Beogradu”, „Hronika nastranosti”, romana „Put u Adis Abebu”, „Judina posla”, „Krpljenje paučine” i drugih. Film Nikite Milivojevića snimljen po Mikljinom romanu „Njujork, Beograd” nedavno je prikazan producentima u Kanu, a za njega su zainteresovani i festivali San Sebastijan,Sarajevo,Solun,Venecija,Toronto.

U romanu „Afrikanac” opisali ste Crni kontinent sa svim protivrečnostima, lepotom prirode i mitova, sa jedne strane, i socijalnom nepravdom i siromaštvom, sa druge?

Tačno je zapažanje da je Afrika sinonim pomenutih protivrečnosti. Jednostrana slika o njoj nije moguća jednostavno zato što ne bi bila istinita.Afrika je poglavlje koje je možda najviše obeležilo moj rad,a u značajnoj meri i život.Mogao bih,otuda,da se poistovetim sa rečima spisateljice Barbare Kingsolver koja je za sebe izjavila:„Afrika i ja smo se neko vreme družili,a onda udaljili,kao da smo oboje bili u vezi koja je završena rastankom. Ili da kažem da me je Afrika svladala kao napad kakve retke bolesti od koje se nisam potpuno oporavila”.Ako,prema tome,roman deluje verodostojno to može da zahvali upravo takvim mojim iskustvima.

Glavni junak pokazuje kritičnosti samosvojnost u izveštavanju o osamostaljenim afričkim apsolutistima, koji su samo zamenili bele koloniste, pa i o Pokretu nesvrstanih. Da li ste i Vi imali problema sa tadašnjim jugoslovenskim diplomatama u Africi?

Ne bi se smelo smesti s uma da je Afrikanac,makoliko ispovedan i donekle autobiografski,ipak roman,a pripovedač, makoliko stvaran, takođe književni lik.Nesporazumi(ne uvek bezazleni), koji su povremeno postojali,nisu prema tome imali ličnikarakter već su pre izražavali protivljenje apologetskom veličanju politike nesvrstanih,čak i kada su neki od njenih pobornika u Africi bili osvedočeni zlikovci.Afrikanac se u svojstvu pripovedača,ne spori samo sa njima već i sa usađenom u svesti Evropljana,podjednako uvredljivom i pogrešnom predstavom, u kojoj se Afrika doživljava samo kao idiličniraj ili,potpuno suprotno,kao isključivo nasilan kontinent.Sa ove vremenske udaljenosti na to vreme može se gledati na različitenačine ali ako bi ih sve zgusnuo u samo jednu reč opisao bi ga kao „mitološko”,što će reći neverovatno.Što se tiče samoga posla,odnosno izveštavanja,Afrika je tako neukrotiv i uzbudljiv kontinent da ga ni najponiznije političke dogmate nisu mogle svesti samo na kalup „političke celishodnosti”.

Šta mislite o slobodi novinarskog izražavanja nekada i danas, o napredovanju ove profesije?

Nekada se moralo paziti na svaku reč jer se mogao izgubiti ne samo posao već i dospeti u zatvor.Novinari su se,ipak,dovijali stvarajući,u dosluhu sa čitaocima, neku vrstu tajnog koda koji je nepogrešivo odgonetan. Činili su to u želji da prošire granice slobode.Danas možete reći sve ali ništa ne možete da promenite. U suštini je,dakle,manje-više isto.

Među crnim tiranima koje ste opisali prednjače „crni škorpion”, zatim Idi Amin. Očigledno da ste dobro upoznati sa njegovim „radom”, jer neki od Vaših tekstova korišćeni su u filmu „Poslednji kralj Škotske”, priči o Aminovoj vladavini?

Kada se danas setim streljanja, koje je za novinare priredio „crni škorpion” u Nigeriji ili „osvajanja Kejptauna” u režiji Idi Amina u Ugandi,mogu ih svrstati u čist „nadrealizam” koji se ipak dogodio u stvarnosti.

Sa nekim ličnostima , pak, Afrikanac je bio u prijateljskim odnosima, sa prvim predsednikom nezavisne Angole Agostinjom Netom, na primer?

Dičim se privilegijom da sam lično poznavao Agostinja Neta,Samora Mašela,Marselina dos Santosa,Keneta Kaundu i druge afričke državnike.Najveće poštovanje,ipak,osećam prema Netu ne samo zbog njegove intelektualne veličine kao lekara i poznatog pesnika već i kao gerilca i državnika.Zadivio me je najviše retko viđenom čovečnošću kada je u jednoj novinarskom nesporazumu, na svoju štetu,dao za pravo autoru ovih redova.

Osim opasnih putovanja u Kongo, noćnih vožnji, ubistava i javnih pogubljenja, susreta sa divljim životinjama, knjiga obiluje i opisima umetnosti Bušmana i drugih lepota Afrike. Šta sada preteže u Vašim mislima?

Mislim o tome kako se Africi i danas čini nepravda ili,još određenije,kako se ne uočava dovoljno da bi mogla da ponudi značajne mitološke,antropološke pa i filozofske odgovore o pokidanim vezama savremenog čoveka ne samo sa svojom prošlošću već i sa prirodom.Mislim,takođe,kada je o Africi reč,i o različitoj strukturi znanja,licemerju „dobrotvora” i nadmenosti osvajača ali i gramzivosti nove političke klase i,najzad,o samom smislu razvoja čovečanstva.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: Politika