Handkeova maestralna povest o osveti
Kada je Peteru Handkeu prošle jeseni dodeljena Nobelova nagrada, podigla se bura kojoj se neko vreme nije nazirao kraj. Jedna strana je tvrdila da se pisac ne bi smeo nagrađivati, jer je tokom ratova na prostorima nekadašnje Jugoslavije otvoreno pružao podršku Srbiji i svesno prenebregavao dokazane zločine. Drugi su se pak svesrdno zalagali za odavanje priznanja Handkeovom književnom geniju. Sam Handke delovao je dirnuto. Izneo je nekoliko ljutitih komentara na račun kritičara, ali uglavnom ih je ignorisao.
Danas se pred nama nalazi prva knjiga koju objavljuje kao Nobelov laureat. Reč je o kratkom romanu „Drugi mač“, napisanom, po svemu sudeći, u proleće 2019. A izabrana tema je...
Osveta! Pripovedač ove elegantne „majske povesti“ spreman je za akciju: „,To je, dakle, lice osvetnika!‘, rekoh sebi dok sam se tog jutra, pre nego što ću krenuti na put, gledao u ogledalu.“ Namerava da se osveti – ali kome i zašto?
Da bismo saznali, treba prvo preći preko nimalo kratkog niza karakteristično handkeovskih rečenica koje nas, na prvi pogled, mogu povesti bilo gde. Pred nama se prvo otkriva pozornica Handkeove – uvek upitne – „stvarnosti“: Francuska, okolina Pariza, uskršnji školski raspust, sve je praznije, sve tiše nego obično. Naš pripovedač odavno poseduje kuću u tom kraju, ali tek sada, kada prvi put oseća da je ovo mesto postalo njegov dom, spreman je da krene u osvetnički pohod. On izlazi u Handkeov svet, u kome je važno apsolutno sve, pa čak i ono najsitnije. Ne pridržava se činjenica, već u korak prati svoju uobrazilju, koja će kasnije u tekstu biti nazvana „izgledom“ stvari. Izgled ne bi trebalo da je nešto varljivo, on je stvaran: „Izgled je materija.“
Izgled kao život sam: to je ono što ovu fantaziju o nasilju čini pretećom. Sve ovo, naravno, ne govori Handke, ovo je samo književnost. Ne možemo, ipak, da ne primetimo brojne, vešto razbacane biografske detalje: starost pripovedača, zatamnjene naočari, smrt majčine braće u ratu...
A sve se, zapravo, vrti oko te „svete“ majke: ona je u jednom novinskom članku nazvana simpatizerkom nacista. Tu je i jedna loša fotomontaža – dakle, sve ono što Handke mrzi kada su u pitanju mediji. Autorka članka će dobiti ono što joj sleduje. Da li je moguće da je sve tako jednostavno? Da li je ovo posredna osveta medijima zbog neprijateljskog stava prema Srbiji i srpskom prijatelju Handkeu? Ne, Handke nikada ne misli i ne dela na tako prizemnom nivou. Njegov osvetnik u svom lutanju stiže do ruševina manastira Port Roajal. Tamo mu se, u snu, ponovo javlja upravo ona scena u kojoj je, pre mnogo godina, bezdušno ispitivao majku zašto se nije opirala „zločinačkom rajhu“. Ona je tada jecala ispred svog samoproklamovanog sudije. U snu se njen lik preobražava u lice zastrašujućeg neznanca. Mogu li uvidi koje usput stiče uticati na ishod misije ovog anđela osvete?
Pripovedač smatra da ima pravo na osvetu. Kao i njegov tvorac Handke, on prezire predrasude i želi drugačiju pravdu, ali u jednom trenutku počinje da se oseća nelagodno, jer veruje da ne zna dovoljno o svetu.
Na samom kraju, pošto je ceo dan proveo u šetnji i gradskom prevozu, završava u jednom baru, daleko od svoje mete. Osvete neće biti.
Ovo je „drugi mač“: on seče bez nasilja i ostavlja neprijatelja netaknutim. Nameće se jedno tumačenje: u književnosti nema mesta za zlonamerne, za one koji ne shvataju zato što nisu u stanju da shvate. Handkeova „Majska povest“ je književno virtuozan, zadivljujuće iritantan tekst o samospoznaji sa nasilno-nenasilnim krajem. Napisana tokom aprila i maja 2019, ona jasno odjekuje među ostalim odjecima rasprave koja je usledila u jesen iste godine. Pitamo se: Da li novopečeni vlasnik Nobelove nagrade, opkoljen advokatima istorijske istine koju ne smatra svojom, kuje i treći mač?
Autor: Ulrih Kin
Izvor: ndr.de
Prevod: Jelena Tanasković
Danas se pred nama nalazi prva knjiga koju objavljuje kao Nobelov laureat. Reč je o kratkom romanu „Drugi mač“, napisanom, po svemu sudeći, u proleće 2019. A izabrana tema je...
Osveta! Pripovedač ove elegantne „majske povesti“ spreman je za akciju: „,To je, dakle, lice osvetnika!‘, rekoh sebi dok sam se tog jutra, pre nego što ću krenuti na put, gledao u ogledalu.“ Namerava da se osveti – ali kome i zašto?
Da bismo saznali, treba prvo preći preko nimalo kratkog niza karakteristično handkeovskih rečenica koje nas, na prvi pogled, mogu povesti bilo gde. Pred nama se prvo otkriva pozornica Handkeove – uvek upitne – „stvarnosti“: Francuska, okolina Pariza, uskršnji školski raspust, sve je praznije, sve tiše nego obično. Naš pripovedač odavno poseduje kuću u tom kraju, ali tek sada, kada prvi put oseća da je ovo mesto postalo njegov dom, spreman je da krene u osvetnički pohod. On izlazi u Handkeov svet, u kome je važno apsolutno sve, pa čak i ono najsitnije. Ne pridržava se činjenica, već u korak prati svoju uobrazilju, koja će kasnije u tekstu biti nazvana „izgledom“ stvari. Izgled ne bi trebalo da je nešto varljivo, on je stvaran: „Izgled je materija.“
Izgled kao život sam: to je ono što ovu fantaziju o nasilju čini pretećom. Sve ovo, naravno, ne govori Handke, ovo je samo književnost. Ne možemo, ipak, da ne primetimo brojne, vešto razbacane biografske detalje: starost pripovedača, zatamnjene naočari, smrt majčine braće u ratu...
A sve se, zapravo, vrti oko te „svete“ majke: ona je u jednom novinskom članku nazvana simpatizerkom nacista. Tu je i jedna loša fotomontaža – dakle, sve ono što Handke mrzi kada su u pitanju mediji. Autorka članka će dobiti ono što joj sleduje. Da li je moguće da je sve tako jednostavno? Da li je ovo posredna osveta medijima zbog neprijateljskog stava prema Srbiji i srpskom prijatelju Handkeu? Ne, Handke nikada ne misli i ne dela na tako prizemnom nivou. Njegov osvetnik u svom lutanju stiže do ruševina manastira Port Roajal. Tamo mu se, u snu, ponovo javlja upravo ona scena u kojoj je, pre mnogo godina, bezdušno ispitivao majku zašto se nije opirala „zločinačkom rajhu“. Ona je tada jecala ispred svog samoproklamovanog sudije. U snu se njen lik preobražava u lice zastrašujućeg neznanca. Mogu li uvidi koje usput stiče uticati na ishod misije ovog anđela osvete?
Pripovedač smatra da ima pravo na osvetu. Kao i njegov tvorac Handke, on prezire predrasude i želi drugačiju pravdu, ali u jednom trenutku počinje da se oseća nelagodno, jer veruje da ne zna dovoljno o svetu.
Na samom kraju, pošto je ceo dan proveo u šetnji i gradskom prevozu, završava u jednom baru, daleko od svoje mete. Osvete neće biti.
Ovo je „drugi mač“: on seče bez nasilja i ostavlja neprijatelja netaknutim. Nameće se jedno tumačenje: u književnosti nema mesta za zlonamerne, za one koji ne shvataju zato što nisu u stanju da shvate. Handkeova „Majska povest“ je književno virtuozan, zadivljujuće iritantan tekst o samospoznaji sa nasilno-nenasilnim krajem. Napisana tokom aprila i maja 2019, ona jasno odjekuje među ostalim odjecima rasprave koja je usledila u jesen iste godine. Pitamo se: Da li novopečeni vlasnik Nobelove nagrade, opkoljen advokatima istorijske istine koju ne smatra svojom, kuje i treći mač?
Autor: Ulrih Kin
Izvor: ndr.de
Prevod: Jelena Tanasković
