„Haker sećanja“ Džulija Šo objašnjava kako usaditi lažna sećanja u umove ljudi
Imamo naviku da mislimo da su naša sećanja savršene male vremenske kapsule – važne beleške prošlih događaja koji nam znače i koji su od nas napravili ono što smo danas, nepromenljive poput vilinskog konjića zaglavljenog u ćilibaru. Pa, ona su sve osim toga. Nedavno sam se srela sa Džulijom Šo, kriminalnim psihologom specijalizovanim za nauku o sećanjima. „Ja sam haker sećanja. Koristim nauku o sećanju da bi vas navela da mislite da ste uradili stvari koje se nikad nisu desile“, kaže Šo.
Ugrađivanje lažnih sećanja je, izgleda, neverovatno lako uraditi.
U svojoj knjizi „Sećanje je mađioničar“ kanadska naučnica objašnjava kako lažna sećanja mogu namerno biti ugrađena u ljudske mozgove – vodeći do lažnih policijskih priznanja koja bi mogla da pošalju pogrešne ljude u zatvor, ili detaljnih opisa vanzemaljskih otmica koje se (skoro sigurno) nikada nisu desile.
„Sećanje je mreža moždanih ćelija“, Šo mi objašnjava. Ta mreža, koja se prostire preko različitih delova mozga se konstantno apdejtuje. U pitanju je važna funkcija koja nam dozvoljava da naučimo nove stvari i da rešavamo probleme. Ali kao rezultat, može se njome „manipulisati“. „Kad god ispričate priču, menjate sećanje“, unoseći nove detalje, neke sitnice koje ste čuli od nekog drugog, ili stvorite nove, moguće netačne ili pogrešne konekcije.
Na primer: ako mislite da se sećate bilo čega iz vremena kada ste imali manje od dve i po godine, Šo kaže da je to lažno sećanje. (U tom periodu mozak nije dovoljno razvijen kako bismo skladištili sećanja, fenomen nazvan dečja ili infantilna amnezija.) Sećanje iz tog doba ste dobili „ili kroz fotografije, ili ste videli sliku, a možda su vam i roditelji ispričali priču“, objašnjava. „Možete ih prisvojiti prilično lako.“
Činjenica da su sećanja tako lako promenljiva ima važne implikacije, između ostalog, na krivično-pravni sistem, ističe Šo – i na to se fokusira u većem delu svog posla. „U laboratoriji, ubeđujem ljude kroz hakovanje sećanja da su počinili krivično delo koje se nikada nije desilo“, govori Šo, predavač i istraživač odeljenja za pravne i socijalne nauke na Saut Bank Univerzitetu u Londonu. „Činim to kako bih pokazala kako proces ispitivanja može iskriviti sećanja, na dosledne načine.“
Kako biste usadili lažno sećanje „pokušavate da zbunite nečiju imaginaciju njihovim sećanjem. To je to: navedite ih da konstatno zamišljaju kako se to dešava“, kaže Šo.
Počinje tako što svojim ispitanicima kaže da su počinili zločin i onda tvrdi da ima insajderske informacije. Na primer: „Vaši roditelji su mi rekli da ste, kada ste imali 14 godina, ukrali nešto, i da je policija bila umešana“, dodajući da je pozvala roditelje i iznosi detalje razgovora, „i onda znate da govorim istinu. Znate da sam kontaktirala vaše roditelje, a vi njima verujete“, nastavlja Šo. To joj daje kredibilitet.
Nastavlja i dodaje detalje – godište osobe, rodni grad, ime njihovog najboljeg druga iz detinjstva i navodi ih da neprestano zamišljaju kako se kriminalno delo desilo, ponovo i ponovo, iako nikad nisu to uradili. Nakon nekoliko nedelja, možda čak i brže, „teže je razdvojiti imaginaciju od prisećanja. Do kraja, lakše je misliti da se to stvarno desilo“, kaže Šo.
Naravno, lažno sećanje može da proizvede katastrofalne posledice unutar krivično-pravnog sistema, tako što bi nevini ljudi otišli u zatvor. Ali takođe može pomoći u objašnjavanju takozvanih „nemogućih sećanja“, kaže Šo, poput nekog ko je siguran da su ga oteli vanzemaljci. Kada su mentalna bolest ili neko drugo objašnjenje otpisani, „moguće je da imaju lažna sećanja, konstatno su to zamišljali ili im je neko sugerisao. Ili su gledali film i sanjali o tome“, kaže Šo, i onda počnu da veruju u to.
Kada ćemo moći da radimo suprotno od usađivanja lažnih sećanja – brisanje pravih, koja su potencijalno neželjena ili bolna, iz naših umova?
„Večni sjaj besprekornog uma“, kaže Šo, kada sam to pomenula. Zato što su sećanja sastavljena od mreže razapete preko celog mozga, ne izgleda verovatno da ćemo skorije moći da uklanjamo cele kolekcije. Ono što je verovatnije, kaže ona, je da ćemo moći da uklonimo delić koji je najbitniji: emociju povezanu sa njim.
Sa optogenetikom (tehnika koja koristi svetlo da gasi i pali različite delove mozga), naučnici su u mogućnosti da obrišu strah koji se povezuje sa lošim sećanjem kod pacova. To još uvek nismo pokušali sa ljudima, naravno (tehnika optogenetike trenutno zahteva pravljenje velike rupe u lobanjama pacova) ali nagoveštava šta bi bilo moguće.
Znači, ako je tako lako manipulisati našim sećanjem i ako ono konstantno teče, izvlačeći nove detalje i zaboravljajući druge, da li je bilo šta od toga što zapamtimo istinit zapis prošlosti?
„Mislim da je stvarnost čisto vaša percepcija. I u potpunosti lično iskustvo. Svet kakav poznajete postoji samo kod vas u ovom trenutku. Svakog dana se budite kao nova osoba“, sa drugačijim mozgom i drugim skupom sećanja da vas vodi.
„Volim da kažem da su sva sećanja u osnovi lažna. Ili su malo, ili u potpunosti lažna. Neka iskustva se nikada nisu ni desila“, kaže Šo.
Izvor: motherboard.vice.com
