Grupa njujorških bibliotekara pomaže čitaocima da pronađu knjige – iako ne mogu da se sete ni autora a ni naslova knjige
Tepih je bio maslinaste boje, žuta svetlost sijalica bojila je zidove u prljavu bež. Podrum u kome se nalazio računarski centar na Menhetnu nije predstavljao najprijatniji ambijent, ali dvadeset bibliotekara iz Njujorške javne biblioteke sedelo je u toj prostoriji rešavajući misterije. Njihovi alati sastojali su se od table za pisanje, markera, niza računarskih ekrana i metalnog zvonca kakvo obično koriste hoteli na recepcijama. Kad god bi odjeknulo DING, značilo je da je jedan od slučajeva rešen.
Pre nego što su svakom od nas pametni telefoni omogućili neograničeni pristup enciklopedijskom znanju prikupljenom tokom vekova, oslanjali smo se na bibliotekare da nas upute u pravcu odgovora koje smo želeli da pronađemo. Iako malo zapostavljeni, oni su i dalje stručnjaci u pronalaženju odgovora na teška pitanja. Koristeći „Ask NYPL“ portal, decenijama stare korisničke službe koja nudi pomoć putem telefona ili poruka, osoblje je filtriralo sve upite, od toga kakav je papin ljubavni život do značenja snova u kome te progone ljuti slonovi. Osoblje biblioteke su vrhunski istraživači koji na raspolaganju imaju ogromnu količinu informacija. Misterija počinje kada im se ljudi obrate za pomoć sa nejasnim pitanjima, i nepouzdanim detaljima, pogotovo kada traže knjige a ne sećaju se ni naslova ni autora.
Pre nekoliko godina osoblje Njujorške javne biblioteke sastavilo je tekst objavljen na njihovom blogu koji nudi čitaocima tehnike koje bi im pomogle da pronađu knjigu koju žele, iako ne mogu da se sete naslova ili autora. Nakon toga, bibliotekarka Gven Glejzer je napisala sličan tekst u kome objašnjava kako da se pravilno koriste resursi biblioteke, i nudi dodatne strategije i izvore za pretragu kao što su grupe na Goodreads, Reddit-ov niz postova whatsthatbook, a tu je i nezavisni prodavac knjiga iz Ohaja koji će rado ponuditi svoje usluge za 4 dolara. Zahvaljujući Googleu, i ključnim rečima za pretragu „kako pronaći knjigu“, mnogi čitaoci su se zatekli na njihovom blogu, i naravno postavljali niz dodatnih pitanja u sekciji za komentare. I sada ih ima na hiljade. Glejzer kaže da često dođe na posao gde zatekne desetine novih upita.
Da bi rešila te male misterije, Glejzer je okupila tim „detektiva“ iz svih ogranaka biblioteke: od Čatam trga u kineskoj četvrti, preko Džefersonove tržnice u Grinič vilidžu do biblioteke u Noliti. Jednog dana tokom pauze za ručak svi su se okupili u podrumu glavne biblioteke, i grickajući domaće kolače sa limunom i ruzmarinom uz zukini hleb sa jabukom i šargarepom bacili su se na posao.
„Title quest“ (potraga za naslovima) hakaton je počeo.
Glejzerova je zadužila neke kolege da počnu od najstarijih upita, drugi su se posvetili novijim. Čitaoci su tražili pomoć za najrazličitije knjige. Tražili su knjigu o zmaju koji uzima za šegrta malu dvojčicu, koja inače prodaje sir; priču o dečaku koji se zove Vurm (piše se sa „U“ ne sa „o“, pisalo je u upitu), koji pravi kompjutersku igricu u svom studentskom domu; ili priču o slučaju pogrešnog identiteta sa propalim ljubavima, užasnim aferama, nesrećnim brakovima koja se dešava oko 1900-e godine. (Na ovaj upit je jedan čitaoc ostavio komentar: „Nemam blage veze kako se zove ova knjiga, ali ako neko pronađe tačan naslov, molim vas da mi javite jer zvuči kao nešto što bi mi se dopalo.)
Pre nekoliko godina osoblje Njujorške javne biblioteke sastavilo je tekst objavljen na njihovom blogu koji nudi čitaocima tehnike koje bi im pomogle da pronađu knjigu koju žele, iako ne mogu da se sete naslova ili autora. Nakon toga, bibliotekarka Gven Glejzer je napisala sličan tekst u kome objašnjava kako da se pravilno koriste resursi biblioteke, i nudi dodatne strategije i izvore za pretragu kao što su grupe na Goodreads, Reddit-ov niz postova whatsthatbook, a tu je i nezavisni prodavac knjiga iz Ohaja koji će rado ponuditi svoje usluge za 4 dolara. Zahvaljujući Googleu, i ključnim rečima za pretragu „kako pronaći knjigu“, mnogi čitaoci su se zatekli na njihovom blogu, i naravno postavljali niz dodatnih pitanja u sekciji za komentare. I sada ih ima na hiljade. Glejzer kaže da često dođe na posao gde zatekne desetine novih upita.
Da bi rešila te male misterije, Glejzer je okupila tim „detektiva“ iz svih ogranaka biblioteke: od Čatam trga u kineskoj četvrti, preko Džefersonove tržnice u Grinič vilidžu do biblioteke u Noliti. Jednog dana tokom pauze za ručak svi su se okupili u podrumu glavne biblioteke, i grickajući domaće kolače sa limunom i ruzmarinom uz zukini hleb sa jabukom i šargarepom bacili su se na posao.
„Title quest“ (potraga za naslovima) hakaton je počeo.
Glejzerova je zadužila neke kolege da počnu od najstarijih upita, drugi su se posvetili novijim. Čitaoci su tražili pomoć za najrazličitije knjige. Tražili su knjigu o zmaju koji uzima za šegrta malu dvojčicu, koja inače prodaje sir; priču o dečaku koji se zove Vurm (piše se sa „U“ ne sa „o“, pisalo je u upitu), koji pravi kompjutersku igricu u svom studentskom domu; ili priču o slučaju pogrešnog identiteta sa propalim ljubavima, užasnim aferama, nesrećnim brakovima koja se dešava oko 1900-e godine. (Na ovaj upit je jedan čitaoc ostavio komentar: „Nemam blage veze kako se zove ova knjiga, ali ako neko pronađe tačan naslov, molim vas da mi javite jer zvuči kao nešto što bi mi se dopalo.)
Prvi slučaj je rešen za samo nekoliko minuta. Bibliotekar koji je radio onlajn, prepoznao je radnju knjige Imbola Mbua, „Behold the dreamers“. Zvuk skromnog aplauza i vesele zvonjave hotelskog zvonca ispunio je prostoriju. Neko je obeležio uspeh na tabli za pisanje. Bibliotekari su bili u fokusu, uneti u rad, mrmljajući za sebe. „Postoji puno kriminalističkih romana o ubistvu imućnih srodnika“, prokomentarisao je neko naglas, pretražujući listu. „Serijske ubice...“ reče drugi.
Dok se nije oglasilo sledeće DING, soba je utihnula.
Glejzerova i društvo traže naslove koristeći lokacije, ključne reči i druge tragove do kojih mogu doći. Postoji baza podataka koja koristi ključne reči sa naslovnice za pretragu, ali nije uvek korisna jer se dizajn korica često menja. Takođe, ne mogu se uvek osloniti na upute čitalaca jer nisu baš najpouzdaniji. „Morate da prihvatite činjenicu da je većina detalja kojih se neko seća - netačna,“ rekla je Stefani Anderson, asistent direktora. „Pretraga kroz baze podataka je vrsta umetnosti“, rekla je Ronda Evans. Pošto su podaci u bazi unošeni ručno, postoji određeni subjektivan element u njima, koji zavisi od vremena i mesta u kome je osoba koja je unosila podatke živela. Ako bi se u jednoj bazi podataka prilikom pretrage koristile reči „integracija“ i „desegregacija“, koje u suštini imaju potpuno isto značenje (ukidanje rasne segregacije) dobijaju se potpuno različiti rezultati.
Glejzerova je rešavala slučaj „Vrum“. Upit je bio iznenađujuće pun korisnih informacija, čitalac je mislio da priča ima neke veze sa peskom. Glejzerova je počela sa pretragom kopajući po NoveList (bazi podataka koju koriste zaposleni biblioteke), ali nije pronalazila ništa od pomoći, samo niz romana iz žanra fantastike i slikovnica. „Ovo je trenutak gde bibliotekari sijaju,“ rekla je Glejzerova. Suzila je pretragu štiklirajući „tinejdž“ i „fikcija“, ali opet ništa. „Sada idem pravo na Google,“ rekla je. Stigla je na jednu Reddit stranicu uzdahnuvši. „Opa! Mislim da sam je našla!“ nastavila je. „Čini mi se da je to to.“ U pitanju je knjiga „The Gadget Factor“ iz 1985, tinejdž roman Sednija Landsmana.
Tokom tog popodneva grupa je pronašla četrdeset osam naslova, ali nisu uvek u potpunosti sigurni da su pogodili tačno. Lin Lobaš, menadžer korisničke službe čitalaca je ponekad samo osamdeset pet odsto sigurna. Nada se da je to dovoljno da pomogne nekome da se vrati voljenoj priči.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Aleksandar Mandić
Dok se nije oglasilo sledeće DING, soba je utihnula.
Glejzerova i društvo traže naslove koristeći lokacije, ključne reči i druge tragove do kojih mogu doći. Postoji baza podataka koja koristi ključne reči sa naslovnice za pretragu, ali nije uvek korisna jer se dizajn korica često menja. Takođe, ne mogu se uvek osloniti na upute čitalaca jer nisu baš najpouzdaniji. „Morate da prihvatite činjenicu da je većina detalja kojih se neko seća - netačna,“ rekla je Stefani Anderson, asistent direktora. „Pretraga kroz baze podataka je vrsta umetnosti“, rekla je Ronda Evans. Pošto su podaci u bazi unošeni ručno, postoji određeni subjektivan element u njima, koji zavisi od vremena i mesta u kome je osoba koja je unosila podatke živela. Ako bi se u jednoj bazi podataka prilikom pretrage koristile reči „integracija“ i „desegregacija“, koje u suštini imaju potpuno isto značenje (ukidanje rasne segregacije) dobijaju se potpuno različiti rezultati.
Glejzerova je rešavala slučaj „Vrum“. Upit je bio iznenađujuće pun korisnih informacija, čitalac je mislio da priča ima neke veze sa peskom. Glejzerova je počela sa pretragom kopajući po NoveList (bazi podataka koju koriste zaposleni biblioteke), ali nije pronalazila ništa od pomoći, samo niz romana iz žanra fantastike i slikovnica. „Ovo je trenutak gde bibliotekari sijaju,“ rekla je Glejzerova. Suzila je pretragu štiklirajući „tinejdž“ i „fikcija“, ali opet ništa. „Sada idem pravo na Google,“ rekla je. Stigla je na jednu Reddit stranicu uzdahnuvši. „Opa! Mislim da sam je našla!“ nastavila je. „Čini mi se da je to to.“ U pitanju je knjiga „The Gadget Factor“ iz 1985, tinejdž roman Sednija Landsmana.
Tokom tog popodneva grupa je pronašla četrdeset osam naslova, ali nisu uvek u potpunosti sigurni da su pogodili tačno. Lin Lobaš, menadžer korisničke službe čitalaca je ponekad samo osamdeset pet odsto sigurna. Nada se da je to dovoljno da pomogne nekome da se vrati voljenoj priči.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Aleksandar Mandić
