Gruba proza u „Poslednjem donu“
Da li vam ovo zvuči poznato? U početnoj sceni „Poslednjeg dona“, sedmog romana Marija Puza, prijatelji, saradnici i rođaci „šefa najmoćnije mafijaške Porodice u Americi“, dona Domenika Klerikucija, okupili su se na Cvetnu nedelju 1965. godine, na donovom velikom imanju u Kuogvu na Long Ajlendu. Tobožnji povod je krštenje dvoje novorođenčadi „donove krvi“, njegovog unuka Dantea Klerikucija i rođaka Kroćifiksija „Krosa“ de Lena.
Međutim, pravi razlog ovog okupljanja je posao. Don sanja da se bavi legitimnim poslovima uz pomoć državne legalizacije kockanja. „Za dvadeset ili trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u svom bogatstvu bez straha“, rekao je svojim sledbenicima na sastanku u svojoj jazbini. „Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da podnose naše rizike“. Ali kako zaključuje narator uvodnog poglavlja, „ono što Don nije mogao da predvidi bilo je seme zla u još neformiranim ljudskim umovima.“
Naravno, sličnost sa jednom od njegovih prethodnih knjiga, čuvenim „Kumom“, nije novina u fikciji gospodina Puza. Sva tri romana koja je napisao nakon „Kuma“ – „Budale umiru“, „Sicilijanac“ i „Četvrti Kenedi“ – na ovaj ili onaj način podsećaju na svog prethodnika. U stvari, najbolje i najgore u vezi sa ovim knjigama jeste njihova sličnost sa „Kumom“ – najbolje je to što su nas vratile u brutalni svet Korleonovih, a najgore što su ti tragovi sličnosti učinili da ovi romani izgledaju poprilično bledo u odnosu na njihovog prethodnika.
Drugačije, čak i iznenađujuće, kod „Poslednjeg dona“ jeste to što ovaj roman održava sličnost skoro do samog kraja. Slični elementi zapleta su na svakom koraku. Poput Majkla Korleonea u „Kumu“, protagonista „Poslednjeg dona“ Kros De Lena pokušava da pobegne od ilegalnih aktivnosti svoje porodice, ali na kraju biva uvučen u vrtlog zla.
Baš kao i „Kum“, „Poslednji don“ je krcat krvavim ratovima i šokantno sadističkim osvetama. Kao i Korleonovi, Klerikuciji više vole da se bave kockanjem nego drogom jer je droga „previše opasna“. U oba romana jedan ključni pokretač zapleta jeste ubistvo policajca. U obe priče jedan od donovih zetova mora da bude uklonjen. A što je najbolje od svega, možete da zamislite da likove iz „Poslednjeg dona“ tumače oni koji su glumili u filmskoj trilogiji „Kum“. Međutim, to vam neće pokvariti utisak.
Štaviše, Puzo će vas oduševiti time što ponovo piše o drami koja se dešava unutar jedne mafijaške porodice. Stil pisanja je savršeno usklađen sa grubošću i odsustvom morala njegovih antijunaka. A tu je i izvesna doza zajedljivog humora u mnogim donovim izjavama – na primer, u priči koju priča o bolesnom starcu ubijenom na samrti don ilustruje „da je nasilje bez selekcije obično razmetanje“.
I neki događaji u Las Vegasu na veoma dovitljiv način ismevaju ovo raskalašno mesto. Na primer, uticajni političar iz Nevade, koga je mafija pažljivo obrađivala, konačno obećava da će kockanje biti legalizovano u Americi, ali samo ako Klerikuciji ubiju predsednika, koji preti da će staviti veto na ovaj zakon.
I Puzov portret moćnog holivudskog filmskog studija poseduje izvesnu satiričnu gorčinu. Na primer, Kros de Lena spasava film od nesuđene propasti, nakon što ga je kupio od studija za 50 miliona dolara, tako što ubija osobu koja je kočila završetak njegovog snimanja. Rukovodioci studija su zbog toga besni. Jedan od njih ističe da će ipak „zaraditi bogatstvo na distribuciji“.
„Ali De Lena će zaraditi više para od nas“, urla jedan od njih. „To nije pošteno.“ Nakon toga rukovodioci odlučuju da mu ukradu film.
Inspiraciju za ovakvu ogorčenost možemo pronaći u iskustvu koje je gospodin Puzo stekao kao pisac. Njegova prva dva romana su dobila sve pohvale, ali su se jako slabo prodavala, dok ga je dosta siroviji „Kum“ učinio bogatim i poznatim.
Jedan lik u „Poslednjem donu“ stoga deluje skoro kao glasnogovornik gospodina Puza. U pitanju je Ernest Vejl, romanopisac koji je razjaren zato što je studio za jednokratnu naknadu stekao trajna prava na likove iz njegovog jedinog komercijalno uspešnog dela. Vejl je saznao da će ta prava biti vraćena njegovoj porodici tek nakon njegove smrti, i on preti da će baš zbog toga izvršiti samoubistvo.
Vejl, koji ima zabavne cinične stavove, insistira na tome da su filmovi pobedili roman kao formu. „Kakve svrhe ima napisati lirski pasus o prirodi, slikati svet u crvenom usijanju, opisivati zalazak sunca, planine prekrivene snegom, strahopoštovanja vredne talase okeana“, kaže on. „I kako da pišemo o zapanjujućim delima heroja koji kose svoje neprijatelje, na stotine, kada sve to može da se vidi na ekranu, u potocima krvi, sa izmučenim licima u ropcu. Glumci i kamera obavljaju sav posao i čine umni proces nepotrebnim.“
Vejl je zapravo pogrešio. Baš kao što dobar pozorišni komad nudi neposrednost kojoj filmovi ne mogu da pariraju, tako i najbolji romani nadmašuju sve filmove u suptilnosti kojom njihov jezik može da utiče na nečiji senzibilitet. Ipak, jasno je da je moć filma zastrašila gospodina Puza tako da je počeo da razmišlja o svojim knjigama kao filmovima. I time što je u svom umu ekranizovao priču „Poslednjeg dona“, možda je baš zato uspeo da stvori kvalitetan nastavak „Kuma“.
Autor: Kristofer Leman-Haupt
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Međutim, pravi razlog ovog okupljanja je posao. Don sanja da se bavi legitimnim poslovima uz pomoć državne legalizacije kockanja. „Za dvadeset ili trideset godina svi mi ćemo se utopiti u zakoniti svet i uživaćemo u svom bogatstvu bez straha“, rekao je svojim sledbenicima na sastanku u svojoj jazbini. „Ova dva dečaka koje danas krštavamo nikada neće morati da čine naše grehe niti da podnose naše rizike“. Ali kako zaključuje narator uvodnog poglavlja, „ono što Don nije mogao da predvidi bilo je seme zla u još neformiranim ljudskim umovima.“
Naravno, sličnost sa jednom od njegovih prethodnih knjiga, čuvenim „Kumom“, nije novina u fikciji gospodina Puza. Sva tri romana koja je napisao nakon „Kuma“ – „Budale umiru“, „Sicilijanac“ i „Četvrti Kenedi“ – na ovaj ili onaj način podsećaju na svog prethodnika. U stvari, najbolje i najgore u vezi sa ovim knjigama jeste njihova sličnost sa „Kumom“ – najbolje je to što su nas vratile u brutalni svet Korleonovih, a najgore što su ti tragovi sličnosti učinili da ovi romani izgledaju poprilično bledo u odnosu na njihovog prethodnika.
Drugačije, čak i iznenađujuće, kod „Poslednjeg dona“ jeste to što ovaj roman održava sličnost skoro do samog kraja. Slični elementi zapleta su na svakom koraku. Poput Majkla Korleonea u „Kumu“, protagonista „Poslednjeg dona“ Kros De Lena pokušava da pobegne od ilegalnih aktivnosti svoje porodice, ali na kraju biva uvučen u vrtlog zla.
Baš kao i „Kum“, „Poslednji don“ je krcat krvavim ratovima i šokantno sadističkim osvetama. Kao i Korleonovi, Klerikuciji više vole da se bave kockanjem nego drogom jer je droga „previše opasna“. U oba romana jedan ključni pokretač zapleta jeste ubistvo policajca. U obe priče jedan od donovih zetova mora da bude uklonjen. A što je najbolje od svega, možete da zamislite da likove iz „Poslednjeg dona“ tumače oni koji su glumili u filmskoj trilogiji „Kum“. Međutim, to vam neće pokvariti utisak.
Štaviše, Puzo će vas oduševiti time što ponovo piše o drami koja se dešava unutar jedne mafijaške porodice. Stil pisanja je savršeno usklađen sa grubošću i odsustvom morala njegovih antijunaka. A tu je i izvesna doza zajedljivog humora u mnogim donovim izjavama – na primer, u priči koju priča o bolesnom starcu ubijenom na samrti don ilustruje „da je nasilje bez selekcije obično razmetanje“.
I neki događaji u Las Vegasu na veoma dovitljiv način ismevaju ovo raskalašno mesto. Na primer, uticajni političar iz Nevade, koga je mafija pažljivo obrađivala, konačno obećava da će kockanje biti legalizovano u Americi, ali samo ako Klerikuciji ubiju predsednika, koji preti da će staviti veto na ovaj zakon.
I Puzov portret moćnog holivudskog filmskog studija poseduje izvesnu satiričnu gorčinu. Na primer, Kros de Lena spasava film od nesuđene propasti, nakon što ga je kupio od studija za 50 miliona dolara, tako što ubija osobu koja je kočila završetak njegovog snimanja. Rukovodioci studija su zbog toga besni. Jedan od njih ističe da će ipak „zaraditi bogatstvo na distribuciji“.
„Ali De Lena će zaraditi više para od nas“, urla jedan od njih. „To nije pošteno.“ Nakon toga rukovodioci odlučuju da mu ukradu film.
Inspiraciju za ovakvu ogorčenost možemo pronaći u iskustvu koje je gospodin Puzo stekao kao pisac. Njegova prva dva romana su dobila sve pohvale, ali su se jako slabo prodavala, dok ga je dosta siroviji „Kum“ učinio bogatim i poznatim.
Jedan lik u „Poslednjem donu“ stoga deluje skoro kao glasnogovornik gospodina Puza. U pitanju je Ernest Vejl, romanopisac koji je razjaren zato što je studio za jednokratnu naknadu stekao trajna prava na likove iz njegovog jedinog komercijalno uspešnog dela. Vejl je saznao da će ta prava biti vraćena njegovoj porodici tek nakon njegove smrti, i on preti da će baš zbog toga izvršiti samoubistvo.
Vejl, koji ima zabavne cinične stavove, insistira na tome da su filmovi pobedili roman kao formu. „Kakve svrhe ima napisati lirski pasus o prirodi, slikati svet u crvenom usijanju, opisivati zalazak sunca, planine prekrivene snegom, strahopoštovanja vredne talase okeana“, kaže on. „I kako da pišemo o zapanjujućim delima heroja koji kose svoje neprijatelje, na stotine, kada sve to može da se vidi na ekranu, u potocima krvi, sa izmučenim licima u ropcu. Glumci i kamera obavljaju sav posao i čine umni proces nepotrebnim.“
Vejl je zapravo pogrešio. Baš kao što dobar pozorišni komad nudi neposrednost kojoj filmovi ne mogu da pariraju, tako i najbolji romani nadmašuju sve filmove u suptilnosti kojom njihov jezik može da utiče na nečiji senzibilitet. Ipak, jasno je da je moć filma zastrašila gospodina Puza tako da je počeo da razmišlja o svojim knjigama kao filmovima. I time što je u svom umu ekranizovao priču „Poslednjeg dona“, možda je baš zato uspeo da stvori kvalitetan nastavak „Kuma“.
Autor: Kristofer Leman-Haupt
Izvor: archive.nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj
