Goran Milašinović: Pisanje je lek koji ispravlja fokus

Kardiologu i piscu Goranu Milašinoviću (65), po čijem je romanu snimljen film „Lančana reakcija“, idoli u detinjstvu bili su Vinetu, nastavnik matematike i otac, a plaše ga snovi koje ne razume.

Kako mirite pisca i lekara?

To su dva lava koja kruže oko istog plena. Ako se pobiju, nema ni njih niti zadovoljstva. Zbog toga se dobro paze i stalno taktiziraju.

Zbog čega ste odabrali kardiologiju?

Pogrešno sam razumeo da su srce i duša na istom mestu. Trebalo je da se setim psihijatrije.

Gde pronalazite inspiraciju za pisanje?

Nije to u vezi sa mnom. Nego, što bi rekao Miodrag Bulatović, imam nekog malog čoveka u glavi i on mi s vremena na vreme saopšti poneku ideju o kojoj, potom, razmišljam, i kad pomislim da ona može da zanima i druge, a ne samo mene, pitam ga, dobro, šta sad dalje? I on krene da priča, a ja ne radim ništa drugo nego samo zapisujem.

Čija kritika vam je najvažnija?

Srećna stvar sa svakom kritikom jeste što se pojavljuje post festum, znači, prekasno. Jedina koja ima značaj je urednička, pod uslovom da je profesionalna i principijelna. Ne mora da bude i dobronamerna.

Ko vam je bio idol u detinjstvu?

Kod mene je sve išlo po redu, u skladu sa razvojnom psihologijom: otac, Vinetu, nastavnik matematike, rani Rembo, Karl Jung pre 1870, dok još nisam bio svestan njegove lične patologije. Ali brzo sam se ostavio idealizacije. Pisanje je lek koji ispravlja fokus. Tuđi životi prolaze prebrzo.

Umete li da praštate?

Ne prvih pola sekunde do prvih pola sata. Kasnije nisam siguran da li je reč o praštanju ili kajanju. Sebičnost je, izgleda, glavni problem.

Omiljena bajka?

Grčki mitovi Roberta Grejvsa. I danas kad prođem ispod Olimpa, tražim pogledom gore na vratima Herakla. Nije samo to da sam i dalje dete, nego je meni privlačno i neodoljivo da opijanje vidim kao Dionizija. Ima li boljeg načina da se predstavi nepromenjiva ljudska priroda u svojoj ogoljenoj formi?

Zadovoljstvo zbog kog osećate grižu savesti?

Čemu obrnuti mazohizam kad je dobar i pravi! Dva sata duševnog mira u samoći i izolaciji svakog dana dobar su primer.

Za koje stvari u životu nikad nije kasno?

Živeti po svojoj sudbini, svidelo se to ljudima ili ne.

Šta vas plaši?

Sve tri ekstaze. Snovi koje ne razumem, što znači prethodni dani. Budućnost koja se nameće kao sadašnjost; na primer, starost, zaboravljanje, kostobolja, nesanica. Na opštem planu plaši me sklonost homo sapijensa autodestrukciji, više na mentalnom nego na fizičkom planu.

Autor: Tanja Nikolić

Izvor: Gloria