Gardijanovo mišljenje o dečjim knjigama: čitajte im više, čitajte im češće
Čitanje deci uvodi decu u bolji, širi svet. Moramo da negujemo čitanje.
Tekst iz Gardijana prenosi rezultate dve ankete: jedne koja pokazuje da manje od polovine roditelja u Velikoj Britaniji svakodnevno čita svojoj deci i druge ankete koja pokazuje da je potrošnja domaćinstva na digitalnu zabavu prvi put premašila potrošnju na pisanu reč. Neki od nas bi se možda začudili da je trebalo toliko vremena da se to desi, i ovi brojevi možda izgledaju prilično optimistično svakom ko brine o pismenosti.
Ona deca kojima roditelji čitaju, uživaju u svakom aspektu ove velike povlastice, u poređenju sa decom kojima roditelji ne čitaju. Čitanje knjiga nije samo stvar tehničke veštine pretvaranja znakova na papiru u reči u glavi. Škole mogu da uče decu tome i nauče ih tome, mada nešto kasnije i mada sa ne tako sigurnim rezultatima. Ali ta veština je samo početak.
Pravi čitaoci se igraju rečima, kao što se reči igraju njima. Čitanje maloj deci je čista radost na početku a i kasnije, kada dete otkrije svoju omiljenu priču, uzbuđeno iščekujući iste reči, koje im roditelji ponavljaju kao čarobne reči, ali nikad potraćeno vreme. Jednostavno rečeno, to je rad od srca. Poznavanje jezika, veštine konstruisanja reči a zatim i dekonstruisanja, kao i veštine da se prepoznaju, isprate i na kraju i grade i održe kompleksni argumenti su veštine koje obogaćuju naše razumevanje sveta i pomažu nam da njime ovladamo. To je razlog zašto je čitanje deci važno i zašto je problematično kada im se ne čita, kada su biblioteke zatvorene, a roditelji prezauzeti, umorni ili čak i previše ravnodušni da bi im čitali.
Najbolje knjige za decu su temelji njihovih duša koje se razvijaju. Pokazuju nam hrabrost i čudesa i opasnosti koje treba prebroditi. Čitanjem deci naglas se grade mostovi između detinjstva i zrelog doba, između čitača i slušaoca, tako da roditelj može na trenutak da ponovo vidi svet očima deteta. To je možda najsuptilnija vrsta igre koja je ikad izmišljena.
Izvor: theguardian.com
Ona deca kojima roditelji čitaju, uživaju u svakom aspektu ove velike povlastice, u poređenju sa decom kojima roditelji ne čitaju. Čitanje knjiga nije samo stvar tehničke veštine pretvaranja znakova na papiru u reči u glavi. Škole mogu da uče decu tome i nauče ih tome, mada nešto kasnije i mada sa ne tako sigurnim rezultatima. Ali ta veština je samo početak.
Pravi čitaoci se igraju rečima, kao što se reči igraju njima. Čitanje maloj deci je čista radost na početku a i kasnije, kada dete otkrije svoju omiljenu priču, uzbuđeno iščekujući iste reči, koje im roditelji ponavljaju kao čarobne reči, ali nikad potraćeno vreme. Jednostavno rečeno, to je rad od srca. Poznavanje jezika, veštine konstruisanja reči a zatim i dekonstruisanja, kao i veštine da se prepoznaju, isprate i na kraju i grade i održe kompleksni argumenti su veštine koje obogaćuju naše razumevanje sveta i pomažu nam da njime ovladamo. To je razlog zašto je čitanje deci važno i zašto je problematično kada im se ne čita, kada su biblioteke zatvorene, a roditelji prezauzeti, umorni ili čak i previše ravnodušni da bi im čitali.
Najbolje knjige za decu su temelji njihovih duša koje se razvijaju. Pokazuju nam hrabrost i čudesa i opasnosti koje treba prebroditi. Čitanjem deci naglas se grade mostovi između detinjstva i zrelog doba, između čitača i slušaoca, tako da roditelj može na trenutak da ponovo vidi svet očima deteta. To je možda najsuptilnija vrsta igre koja je ikad izmišljena.
Izvor: theguardian.com
