Najnoviji roman Fione Dejvis „Lavovi sa Pete avenije“ pravi je dragulj eskapizma. Kroz radnju smeštenu u Njujoršku gradsku biblioteku, koja prati dva vremenska toka, upoznajemo Loru Lajons 1913. godine čiji muž je nadzornik biblioteke (porodica živi u stanu unutar biblioteke), i njenu unuku Sejdi koja je kustos biblioteke u 1993. godini.

Dejvisova je napisala nekolicinu istorijskih romana, ali se čini da je ovim uspela da nam prenese pravo životno iskusto. Sa autorkom, između ostalog, razgovaramo o tome kako je nastao ovaj roman.

Da li se sećate šta ste prvo napisali u životu?

U trećem razredu sam napisala seminarski rad o tome zašto su jabuke dobre po zdravlje. I dalje se sećam jedne rečenice: „U kori jabuke ima vitamina, zato uvek treba da jedete koru.“ Malo je zapovednički, zar ne?

Koja je poslednja knjiga zbog koje ste zaplakali?

Knjiga se zove The Book of Lost Names autorke Kristin Harmel. Poslednja scena je izazvala žmarce i ostavila me uplakanu, na najbolji mogući način.

Koja knjiga se nalazi na vrhu vaše liste knjiga koje morate da pročitate?

„Hamnet“ Megi O’Farel! Obožavam da čitam istorijsku fikciju koja je napisana iz neočekivanog ugla, zbog čega je ova priča o Šekspirovoj porodici baš po mojoj meri. A čita mi se i „Pedeset imena za kišu“ Aše Lemi. Radnja ovog romana je smeštena u Japan nakon Drugog svetskog rata, a narator je devojčica koja je polu-Јapanka, polucrnkinja.

Gde pišete?

Pišem u radnoj sobi u mom njujorškom stanu. U njoj se nalazi mnogo polica sa knjigama, kao i ogledalo koje je okačeno pod uglom, tako da u odrazu mogu da vidim reku Hadson. Kada koncentracija posustane, prija mi da posmatram brodove kako presecaju vodenu površinu.

Zbog koje knjige ste se zaljubili u čitanje?

„Ubistvo Rodžera Akrojda“ Agate Kristi. Ona je kršila sva pravila, a kao mladu čitateljku me je to potpuno oduvalo.

Bez čega ne biste mogli da pišete?

U ovo doba godine – bez višanja. Obožavam ih, nema ničeg boljeg od njihovog slatkasto-kiselkastog ukusa.

Ako biste mogli da promenite jednu stvar u bilo kojoj vašoj knjizi, šta bi to bilo?

U svakoj knjizi – pogotovo ako se radi o istorijskim romanima – potkradu se sitne greške, iako prođu kroz ruke urednika, lektora i korektora. To bih volela da mogu da ispravim pre nego što izađu iz štampe.

Koji vam je omiljeni deo romana „Lavovi sa Pete avenije“?

Naročito sam uživala pišući o životu u sedmosobnom stanu koji se nalazi u zgradi biblioteke tokom 1910-ih, i to što sam u mašti mogla da se igram u ovom velelepnom zdanju.

Koji deo zapleta ili kog junaka je bilo najteže napisati?

Uvek je izazov održati ton misterije u radnji koja se odvija u dva vremenska toka, tako da je pružanje nasumičnih nagoveštaja, koji nisu očiti, verovatno bio najteži deo.

Kad bi ovaj roman bio pretočen na filmsko platno, kako bi glasio slogan?

Velike su tajne koje se skrivaju na policama.

Autor: Seja Renkin
Izvor: ew.com
Prevod: Aleksandra Branković