Filipa Gregori: Kraljica istorijske fikcije

Filipa Gregori je fascinirana prošlošću. Kao istoričarka i spisateljica, slavu je stekla romanom „Druga Bolenova kći“, koji je adaptiran u TV seriju i film, a njeno interesovanje za porodicu Tjudor iznedrilo je ukupno sedam romana.

Vremenom je autorka proširila svoje zanimanje i na vladare koji su prethodili Tjudorima, dinastiji Plantageneta. Prvi roman u serijalu o Rodbinskim ratovima je „Bela kraljica“. Serijal prati izuzetno kompleksnu porodičnu dramu koja je u tom istorijskom periodu izazvala brojne nemire u Engleskoj. Sledeća knjiga iz ove serije je „Crvena kraljica“, koja prikazuje život Margaret Bofort, majke Henrija Tjudora (koji će kasnije postati Henri VII).

Roman „Bela kraljica“ donosi priču o odrasloj Elizabet Vudvil, u vreme dok se porodice Jork i Lankaster bore za engleski presto. Junaci romana su Elizabet i Edvard IV, i njihovi sinovi Edvard i Ričard. Ova dva princa postaju glavni akteri u jednoj od najpoznatijih nerazrešenih misterija u istoriji – prinčevi su navodno ubijeni u londonskom Taueru. Autorka veoma lukavo prepliće istorijske činjenice i fikciju u živopisnom portretu zaraćenih porodica istovremeno prateći Elizabetu i njena lična iskušenja u ulogama majke, ćerke, supruge i kraljice.

Kad je reč o smrti prinčeva, vi smatrate da ne treba kriviti kralja Ričarda. Da li je moja interpretacija tačna?

U samom romanu, na ovo pitanje sam odgovorila kroz fikciju, kao romanopisac, ali postoji, takođe, i odgovor potkrepljen istorijom. Kada pišete istorijsku fikciju, vi morate da izmišljate razgovore koji su mogli da se dogode, a koji su zasnovani na istorijskim činjenicama. Činjenica da se Elizabeta pojavila iz svetilišta i dozvolila svojim damama da odu kod Ričarda, upućuje na to da nije smatrala da je Ričard odgovoran za smrt prinčeva. I tako, ja izmislim razgovor koji je mogao da se desi, kako bih objasnila ove događaje. Ričard dolazi u svetilište kod Elizabet da proveri da li su dečaci sa njom, jer nije siguran gde se nalaze. U ovoj verziji Ričard nije kriv za ubistvo prinčeva.

Kao istoričar znam da je Ričard već bio na prestolu, kada su dečaci zvanično nestali. On nije imao razlog da ubije prinčeve. Zapravo, kada je njegov sin umro, prinčevi bi mu bili od veće koristi živi, jer bi onda oni bili njegovi naslednici.

Veoma mi se dopalo to što ste u priču uneli i magiju, naročito kada su Elizabet i njena kći proklele onoga, ko god to bio, ko je odgovoran za smrt prinčeva. Kletva kaže da će umreti prvorođeno dete i unuk onoga ko je odgovoran. Iako Ričardov sin umire, tok istorije pokazuje da je veća verovatnoća da je Henri Tjudor zapravo krivac za ubistvo prinčeva. (Najstariji sin Henrija VII, Artur, umire. Njegov drugorođeni sin postaje Henri VIII, i svima je poznato koliko je on imao problema da dobije muškog naslednika.)

Dopala mi se ironija u činjenici da je Henri Tjudor oženio upravo Elizabetinu ćerku (koja se, takođe, zvala Elizabeta), te je ona proklela prvorođenog sina sopstvene ćerke. Ova kletva se dobro uklopila u istorijska dešavanja.

Zbog čega ovo ubistvo ostaje misterija?

Sve je vrlo tajanstveno; to je istorijska zagonetka. Osim toga, tokom viktorijanske ere, ova priča je postala svojevrstan  „sentimentalan simbol“ često prikazivan u umetničkim delima, naročito u delima Valtera Skota. Naravno, ima mnogo literature na tu temu, počev od Šekspira do modernih autora...

U napomenama autora za roman „Druga Bolenova kći“, navodite knjigu „The Rise and Fall of Anne Boleyn“ („Uspon i pad Ane Bolen“) autorke Rete M. Varnik, kao jedan od najkorisnijih izvora. Šta vam je bio omiljeni izvor za roman „Bela kraljica“?

Pa, Elizabet Vudvil je u istoriji vrlo često zanemarivana ličnost. Prema tome, postoji samo jedna značajna knjiga, koja mi je i omiljena. Zapravo, mislim da se u Velikoj Britaniji više ne štampa, a da u Kanadi i Sjedinjenim Državama nikad nije ni bila objavljena. Reč je o biografiji Elizabete Vudvil, autora Dejvida Boldvina pod nazivom „Elizabeth Woodville: Mother of the Princes in the Tower“ („Elizabet Vudvil: Majka prinčeva iz Tauera“).

Imate li neko omiljeno mesto za vršenje istraživanja?

Najveći deo originalnih dokumenata i izvora je toliko puta transkribovan i uređen da većina lokalnih biblioteka i istorijskih lokaliteta sadrži detaljne i vrlo korisne informacije. Dok sam pisala „Belu kraljicu“ ispostavilo se da je udruženje „Kralj Ričard III“ bilo najbolji izvor podataka.

Koja knjiga vam je omiljena na osnovu putovanja na koja ste išli dok ste prikupljali građu?

Moram da kažem da je to „The Constant Princess“ („Nesalomiva princeza“). Kontrast u lokacijama kao što je Granada, u Španiji i zamak Ladlou na granici između Engleske i Velsa predstavlja jednu od najimpresivnijih i napotpunijih prelaza koje sam iskusila.

Da li čitate druge istorijske romane?

Ne, nikada. Mislim da neke stvari vrlo lako mogu da prihvatim kao činjenicu. Zbog toga čitam samo istorijske činjenice. Jedna od omiljenih autorki mi je Alison Vir. Ona je predivna, jer ne ignoriše i nedozvoljava da je zastraše moćne žene iz istorije. „Predrasude o ambicioznim i uspešnim ženama  postale su stvar tradicije“, ali Alison Vir jednostavno iznosi činjenice. Osim toga, volim da čitam modernu fikciju i klasike književnosti. Neki od omiljenih pisaca klasika su mi  Džordž Eliot, Džejn Ostin i E. M. Forster.

Autor: Stefani Nejlor

Izvor: abebooks.com

Prevod: Maja Horvat