Filip David za Blic govori o svom novom romanu

Mržnja je kao otrovna biljka

Novi roman Filipa Davida „San o ljubavi i smrti“ („Laguna“) jedan je od glavnih kandidata za ovogodišnju Ninovu nagradu, a uskoro će se pojaviti i u hrvatskim knjižarama u izdanju zagrebačke „Frakture“. Dešava se na području od Poljske do Zemuna, a kao i u ranijim delima ovog autora, realistični motivi izmešani su sa elementima jevrejske mistične tradicije. Tema je mržnja „koja poput otrovne biljke raste iz zemlje svakih nekoliko godina“, protiv koje jedinu moć ima ljubav shvaćena kao mistično iskustvo.

U svojim delima se dosta oslanjate na hebrejsku mističnu tradiciju i kabalističku literaturu. Šta je to što vas tome iznova vraća?

- Mislim da je svakom piscu važno da pronađe područje u kojem se oseća suvereno, gde sagledava ono što se pisalo i pre njega, što je nekakva književna tradicija na koju se može nastaviti. Jevrejska mistična tradicija - oličena najpotpunije u hasidskim pripovestima i jidiš književnosti - duboko je utisnuta u ponešto od onoga što pišem, ali to je samo okvir i uopšte nije neophodno biti poznavalac jevrejske mistike da bi se bez problema mogli pratiti tokovi romana. Na kraju krajeva, pripadam ovoj književnosti ovde više nego bilo kojoj drugoj ne samo zbog jezika na kojem pišem nego i svojim ukupnim životnim iskustvom.

Vaš stil je prepoznatljiv i po mešanju realnosti i fantastike. Da li je ona neka vrsta prozora ka „dubljoj suštini“ stvari?

- Prema nekim drugim svetovima, svakako. Pogled prema paralelnim svetovima, svetovima drugih dimenzija koji se sudaraju ili prožimaju u našim snovima, kao u nekoj drugoj realnosti. Čitav ljudski život prolazi u tom sudaru stvarnosti i iluzija gde je teško odrediti granice između ovostranog i onostranog.

Naslovi dva dela romana - „Kratak roman o ljubavi“ i „Kratak roman o umiranju“ podsećaju na istoimene filmove Kšištofa Kješlovskog. Postoji li neka veza među njima?

- Direktna veza ne postoji, ali ja se divim geniju Kješlovskog i mislim da je njegov „Kratak film o ubijanju“ zaista remek-delo. U svemu što radimo, što činimo, postoje i podsticaji i uticaji kojih nismo uvek sasvim svesni.

Moglo bi se reći da su san i autizam vaši stalni motivi (pojavljuju se i u filmu „San zimske noći“ za koji ste, sa Goranom Paskaljevićem, pisali scenario. Šta oni tačno predstavljaju za vas, kakav simbolički potencijal nose?

- Erik Vajs čiju sudbinu ispisujem u „Kratkom romanu o umiranju“ autističan je od rođenja; on je stranac u jednom stranom svetu, svetu kolektiviteta, organizovanog nasilja nemilosrdnog prema bespomoćnoj individui. No, ne bih se bavio objašnjenjem metafora i značenjima. Značenje je sadržano u samom pripovedanju, a svako moje objašnjenje može samo da suzi taj „simbolički potencijal“.

I u romanu „San o ljubavi i smrti“ bavite se ravnodušnošću većine prema stradanju manjine, apatijom, mirenjem sa zločinom, što je i danas veoma aktuelna tema.

- Nažalost, u pravu ste. Kao da nemamo zakone koji zabranjuju širenje raznih oblika mržnje, usmene i pismene. U tom pogledu institucije pravne države su potpuno zakazale. Razumljivo je onda da se različite manjine - religiozne, političke, rasne, polne i druge, osećaju ugroženim, bez zaštite. A takvo stanje dugoročno gledano podjednako ugrožava većinu kao i manjinu. Prava demokratija je samo tamo gde većina štiti prava manjina.

U romanu se kaže da na nekolicini pravednika počiva svet, a da to niko ne zna – da li i sami verujete u to i ko je za vas danas pravednik?

- To je stara legenda koja uvek postaje aktuelna u vremenima nasilja, nepravde, konfuzije i haosa, kada se čini da je svet izašao iz stabilnosti, ravnoteže. Svet počiva na ograničenom broju pravednika, veli ta legenda, ali oni su skriveni, tamo su gde najmanje očekujete da ih nađete, iza maski jurodivih, sumanutih, izopštenih. Zapravo, svet počiva na ravnoteži dobra i zla, na jednoj vrlo krhkoj ravnoteži. Kada zlo i nasilje prevladaju tama prekriva zemlje i svetove, nastupaju „mračna vremena“. Naše, ovdašnje iskustvo u tom smislu veoma je poučno.