Filip David predstavio Cetinjanima roman „Kuća sećanja i zaborava“

Či­ta­o­ni­ca Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke „Nje­goš“ na Ce­ti­nju bi­la je u ponedeljak, 30. marta, pre­ma­la da pri­mi sve ko­ji su že­le­li da pri­su­stvu­ju pr­voj cr­no­gor­skoj pro­mo­ci­ji knji­ge Fi­li­pa Da­vi­da „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va“, Ni­no­vog laurea­ta.

U po­zdrav­noj re­či di­rektorka bi­bli­o­te­ke Sa­ša Bo­žo­vić za­hva­li­la je Fi­li­pu Da­vi­du što je na­kon na­por­nog da­na, ra­de­ći kao član ži­ri­ja za do­de­lu Nje­go­še­ve na­gra­de, uči­nio čast ce­tinj­skoj bi­bli­o­te­ci da bu­de njen gost. Ona je pod­se­ti­la na Da­vi­do­vu bi­o­gra­fi­ju, bi­bli­o­gra­fi­ju i na­gra­de ko­je je osvo­jio, is­ti­ču­ći da je reč o čo­ve­ku či­je je stva­ra­la­štvo uz­di­glo srp­sku kul­tu­ru van nje­nih gra­ni­ca.

Za­hva­lju­ju­ći na do­bro­do­šli­ci Da­vid je rekao da mu je veoma dra­go što je na Ce­ti­nju, te da ni­je slu­čaj­no što je upra­vo taj grad pr­vi van Sr­bi­je u ko­jem pred­sta­vlja svo­ju knji­gu, na­kon če­ga je vi­še od jed­nog sa­ta raz­go­va­rao sa pu­bli­kom.

„Ka­da poč­ne­te da pi­še­te ro­man u va­ma se me­ša­ju mno­ge emo­ci­je i ni­je la­ko ob­ja­sni­ti ka­ko da do­đe­te do ko­nač­nog re­zul­ta­ta. Za­pra­vo, sva­ki put kad sed­nem da pi­šem no­vu pri­ču ili ro­man ose­ćam se kao po­čet­nik. Tu ne­ma pra­vi­la i is­ku­stvo tu ni­šta ne po­ma­že, ali ovaj ro­man „Ku­ća se­ća­nja i za­bo­ra­va“ je­ste moj naj­in­tim­ni­ji ro­man. I u nje­mu ima fan­ta­sti­ke ko­ja je do sa­da bi­la do­mi­nant­na u ono­me što sam pi­sao, ali ovo je ne­što naj­in­tim­ni­je jer se tu go­vo­ri o ne­če­mu što je za­pra­vo i deo mo­je bi­o­gra­fi­je. Tu je pi­ta­nje iden­ti­te­ta i pi­ta­nje pre­ži­vlja­va­nja u ne­kim mrač­nim vre­me­ni­ma, a to je ono što je za­de­si­lo mo­ju po­ro­di­cu i me­ne kao veoma ma­log. Mo­ji su mo­ra­li da pro­me­ne iden­ti­tet, da skri­va­ju svo­je pra­vo ime, pre­zi­me i slič­no, i pre­ži­ve­li su za­hva­lju­ju­ći ne­kim do­brim lju­di­ma u jed­nom se­lu is­pod Fru­ške go­re“, is­pri­čao je Da­vid.

On je is­ta­kao da se uvek po­sta­vlja pi­ta­nje da li je zlo to­li­ko moć­no da od­ne­se ko­nač­nu po­be­du.

„Vi­di­mo da se na ra­znim kra­je­vi­ma ze­malj­ske ku­gle i dan-da­nas do­ga­đa­ju uža­sne stva­ri ka­kav je ge­no­cid, ali isto ta­ko vi­di­mo da uvek ne­ko pre­ži­vi. Zlo je­ste sve­pri­sut­no i sve­moć­no i če­ga god se do­dir­ne, to gu­bi smi­sao, ali opet po­sto­ji ne­što što odr­ža­va svet u rav­no­te­ži, a to su, pre­ma je­vrej­skoj, ka­ba­li­stič­koj mi­to­lo­gi­ji, pra­ved­ni­ci. To su za­pra­vo oni lju­di či­ja ime­na ne zna­mo, ano­nim­ne oso­be ko­je su, u ne­kim tre­nu­ci­ma ka­da je va­žno, tu da po­ka­žu da su sprem­ni se­be da žr­tvu­ju da bi dru­ge spa­sli. Ta­kvi su bi­li i ovi se­lja­ci u tom ma­lom se­lu ko­ji su nas sa­ču­va­li iako su zna­li da bi uni­šti­li i se­be i svo­je se­lo ako bi se ot­kri­lo da smo mi je­vrej­ska po­ro­di­ca. Pod­se­ti­ću vas i na slu­čaj Sr­đa­na Alek­si­ća ko­ji je žr­tvo­vao se­be da bi spa­sao svog dru­ga mu­sli­ma­na i za ko­ga ta­ko­đe mo­že­mo re­ći da je ne­ka vr­sta pra­ved­ni­ka“, ka­zao je Da­vid. 

On je do­dao da ni­je ni fi­lo­zof, ni isto­ri­čar, ni psi­ho­log...

„I ni­sam sa tih stra­na ni mo­gao ni hteo a ni umeo da osve­tlim i dam ne­ku de­fi­ni­ci­ju zla. Go­vo­rio sam o ljud­skim sud­bi­na­ma jer mi­slim da se ta­ko naj­bo­lje mo­že go­vo­ri­ti o zlu“, rekao je Fi­lip Da­vid.