Filip Čolović: Bez truda i borbe nema izlaska ni iz jednog vira

Za svoj novi roman „Vir“ u izdanju Lagune Filip Čolović kaže da je odraz potrebe da se uhvati ukoštac s užasima koji nas okružuju.

Premda mu ljudi laskaju kako je hrabro što piše o mučnim stvarima koje mu se dešavaju, Filip Čolović je skloniji stavu da je posredi nemoć. Kako kaže, voleo bi da može više da doprinese, da nešto konkretnije uradi i ozbiljnije promeni. Pošto je u tom smislu nemoćan, a pritom nije u stanju da sedi skrštenih ruku i ne reaguje na sve što nam se dešava, preostaje mu da piše i da na taj način nekako pokuša da utiče na okolinu.

Tema distopije nametnula se kao plod stvarnosti, mašte ili njihove kombinacije?

Kada sam počinjao da pišem „Vir“, distopijski roman nije mi bio ni nakraj pameti. Ni sada ne mislim da ga možemo jednostavno svrstati u taj žanr, mada razumem da će ga ljudi tako čitati. Da budem iskren, nisam čak ni preterani ljubitelj distopijske književnosti (mada mi je jasno zbog čega je toliko popularna), ali pošto moj roman porede s Kafkinim i Orvelovim delima, mogu samo da budem zahvalan. Ipak, istine radi, moj protagonista se umnogome razlikuje od njihovih junaka, Jozefa K. i Vinstona Smita, jer je „Vir“ zaista doživljen. Ništa od napisanog nije kompletno izmišljeno ili izmaštano. Bliže mi je Markesovo objašnjenje: „Ja ništa ne izmišljam. Ljudi uvek hvale moju maštu, ali ja sebe smatram opakim realistom. Sve što izmislim, već je postojalo negde u stvarnosti.“

Može li se u ovoj tmurnoj atmosferi svako od nas povezati s Vašim likom i spoznati svoj vir i svoju sudbinu?

Nisam siguran koliko će se ljudi prepoznati u glavnom liku. Taj Vir, koji živi na Ostrvu odvojenom od ostatka sveta, ima vrlo specifičan problem. On je deo sudskog procesa 5409–O/13 koji je pokrenut zbog nesrećnog slučaja, kako ga naziva ostrvsko pravosuđe. Sve u svemu, stvar je vrlo konkretna i ne znam koliko će se čitaoci videti u tome, to je zaista moja lična priča. S druge strane, biće im poznato čitavo okruženje i prepoznaće određene stvari, uprkos tome što sam ih dodatno gurnuo u apsurd i napravio ironičnu distancu. Te stvari nas okružuju, uništavaju nam dostojanstvo i sve će to čitaoci lako uočiti. Na kraju suština je u saosećanju (toliko potrebnom a izgubljenom u poslednje vreme) i svesti čitalaca da se nešto slično može desiti i njima. I desiće se na neki način, to je neminovno: da li onda kada se poput Vira sude, kada se oni ili neko njihov leči, kada traže svoja osnovna prava ili jednostavno kada svi zajedno čekamo rezultate našeg obrazovnog (i vaspitnog) sistema.

Već na samom početku glavni junak nas uvlači u vir, da li je izlazak uopšte moguć?

Na kraju romana nudim nešto što bi moglo da se protumači kao izlaz. Čak su i poglavlja poređana od deset ka jedan i predstavljaju svojevrsno odbrojavanje do tog poslednjeg pasusa, do presudnog trenutka kada se svetlost vraća na Ostrvo. Većina čitalaca će to shvatiti, ali podjednako je važno to što izlazak iz vrtloga zahteva žrtve. Važnije pitanje je da li su ljudi spremni na žrtvu zarad bolje budućnosti, slobode i dostojanstvenog življenja. Do pre pola veka ne bi ni bilo potrebno postavljati to pitanje. Međutim, moderno vreme, sve udobniji život, nametanje sebičnosti kao vrline i stavljanje jedinke u centar svemira, učinili su da se žrtvovanje za druge, za ideale ili ideje, nađe u domenu nemogućeg.

Jesmo li zaista nemoćni u odnosu na zarđalu sudsko-birokratsku mašineriju koja širi neizvesnost i strah?

Kao pojedinci (to kažem iz ličnog iskustva) apsolutno smo nemoćni protiv te pravosudne mašinerije. Već na početku procesa osetite se potpuno bespomoćno, a niste sigurni do koje mere je sudska mašinerija zarđala, a do koje mere je namerno pogrešno naštelovana. Mislim da je problem u našoj nedovoljno razvijenoj građanskoj svesti i da bi uz nju sve bilo mnogo lakše. Ne bi se ni postavljalo pitanje transparentnosti procesa, to bi se podrazumevalo. Svi krivci bi odmah odgovarali, ne bi bilo povlašćenih, ne bi bilo mesta za „sposobne“ ljude koji zapravo kradu ili za centre moći koji diktiraju presude. Uz određeni stepen građanske svesti, u svakom trenutku znali bismo da su političari i čitavo pravosuđe u našoj službi, da oni nama treba da odgovaraju i polažu račune, a ne obratno.

Da li su izbor i promene mogući čak i u bezizlaznom životnom vrtlogu?

Čovek se mora izboriti čak i za izbor, a naročito za promene. Običan građanin se s vremenom izborio za slobodu i za određena prava (pogledajte napredak kroz istoriju!) i dostigao jedan stepen samosvesti. Svaka vlast će se uvek truditi da produbi svoju moć i svoj uticaj, i tu nema zbora. Mi moramo biti kontrolori i kočnica sistemu, a tako je i s bilo kojim životnim vrtlogom. Bez angažovanja, bez truda i borbe nema izlaska ni iz jednog vira.

Upkos svemu, ljudskost i dostojanstvo kao da ipak pronalaze svoj put?

Uvek ističem da, i pored svega što mi se izdešavalo, nisam izgubio veru u ljude. Objektivno posmatrajući, to ne bi ni bilo moguće osim ako niste beduin ili nekakav pustinjak, jer kako da živite među ljudima i s njima ako ste izgubili veru u njih? U životu sam upoznao mnogo divnih i plemenitih ljudi, pa mogu sa sigurnošću da tvrdim kako ta vrsta nije izumrla. Verujem da bi ostale ljude trebalo malo trgnuti, probuditi, edukovati, ukazati na probleme... Možda je baš književnost prvi korak. Uostalom, moj roman počinje Kafkinim citatom: „Knjiga mora biti sekira za smrznuto more u nama.“

Kako dostići tu prelomnu tačku kada svetlo pobeđuje tamu?

Ne verujem da postoji prelomna tačka ili makar da je ona ista kod svih. Mislim da je to više pitanje izbora. Čovek bira da li će se boriti ili neće, da li će nekome pomoći ili ne, da li će se angažovati ili će život proći mimo njega, da li će se truditi da menja druge i sebe... Da bi se uopšte angažovao, čovek mora da veruje kako nešto može učiniti, kako taj njegov napor ima smisla; mora biti optimista, jer pesimizam neminovno vodi u pasivnost. Dakle, vi odlučujete da se borite (uvek ima za šta!), da se ne prepustite talasima ili viru, već da plivate. Već sama ta odluka rađa izvesnu nadu.

Da li svaki pisac ima potrebu da sagleda stvarnost i ponudi izlaz?

Veliki broj pisaca sigurno se neće složiti sa stavom da literatura, kao i bilo koja umetnost, treba da nudi izlaz. Većina književnika čak i ne želi tu vrstu odgovornosti, oni se pisanjem bave najviše zarad sebe. Malo je drugačiji slučaj sa tzv. angažovanom književnošću. Takve knjige obično ukazuju na probleme, u stanju su da probude ljude, da ih nateraju na razmišljanje, ali nisam siguran u kojoj meri nude rešenja. Možda to zaista i ne mora biti cilj pisanja. Zar nije dovoljno to što je pisac na estetski, civilizovan i dostojanstven način ukazao na probleme koji muče društvo i izbacio iz sebe to što ga tišti? Možda je to prvi korak ka ozdravljenju, ličnom i kolektivnom.

Kao uspešan pisac i režiser, razmišljate li o tome da „Vir“ oživite na filmskom platnu?

U principu, sve što sam do sada objavio, video sam isključivo kao književnost. Nikada nisam ni pomišljao da nešto od svojih knjiga ekranizujem, mada se često dešavalo da čitaoci hvale atmosferu i „filmičnost“ mojih romana. Uostalom, da sam „Vir“ video kao film, verovatno bih zajedno s romanom napisao i scenario. Ipak, veoma mi je zanimljivo što ste me to pitali, jer sam baš pre neki dan dobio ponudu za otkup prava na ekranizaciju tog romana. Videćemo šta će od svega biti, ali u svakom slučaju, ako me nešto ne ubedi u suprotno, ja neću biti taj koji će na platno ili ekran preneti sopstvenu knjigu.

Autor: Žaklina Milenković

Izvor: Lepa i srećna