Enes Halilović: Umetnost nam pomaže da bolje podnesemo život koji živimo

Fenomen govora, priče, ispovedanja kao teme, inspiracije, poriva (egzistencijalnog koliko stvaralačkog) vekovima zaokuplja književne stvaraoce. Enes Halilović, pesnik i pripovedač, nastavljač je te duge tradicije i promišljeni baštinik umeća slaganja reči, ispredanja povesti, istraživanja najdubljih ljudskih strahova, nada, izvora bola i obnavljanja životne snage. Određena razvojna linija njegovog dosadašnjeg stvaralaštva odaje samouvereno kretanje teškim, uznemirujućim, tamnim područjima ljudske sudbine, sa efektom smirenja pronađenog u otkrovenju.

Halilović je pisac velikog talenta, empatije i veštine vladanja narativom, a za Sinhro je govorio povodom aktuelnog priznanja „Beogradski pobednik“ dobijenog za najbolji roman 2025. godine, kao i kontinuiteta koji nagrađeni „Bekos“ čini sa njegovim dosadašnjim opusom.

„Beogradski pobednik“ za roman „Bekos“ još jedna je u nizu nagrada koje su došle kao potvrda kvaliteta pisanja. Kakav je Vaš odnos prema nagradama? Prisetimo se na primer Nagrade „Zlatni suncokret“ koju ste dobili za „Ljude bez grobova“, „Stevan Sremac“ za roman „Ako dugo gledaš u ponor“, ili „Branko Miljković“ za zbirku „Pesme iz bolesti i zdravlja“… Jesu li priznanja dodatni podsticaj ili teret odgovornosti? Znače li više za pisca i njegovu karijeru ili konkretno delo?

Nagrade verovatno znače svakom piscu; mnogo je važno za umetnika da čuje mišljenje stručnih ljudi, čitalaca, konzumenata umetnosti. Konkretno, zanima me šta književni kritičari misle o mom delu i drago mi je kada dobijem neka priznanja, bez obzira na njihov status. Znamo da su neka manje ili više važna, ali meni je zaista svako značilo, kao što mi važi svako mišljenje „najobičnijeg“ čitaoca. Neki su ljudi rekli i da nagrade donose veću odgovornost – pa i dobro je što je tako. Ponekad čovek dobije mnogo čestitki, pojavi se ogromna medijska pažnja, ali negde postoji i neka samoća jer, kako pristižu mnoga priznanja, neki prijatelji se jednostavno udalje – ali to verovatno znači da mu nisu ni bili pravi prijatelji.

Prethodni laureat „Beogradskog pobednika“ Sanja Savić Milosavljević u nagrađenom romanu „Martin udio“ takođe se bavi fenomenom priče i pričanja. Kako komentarišete ovu, za naše prostore očigledno karakterističnu povezanost, temu značajnu još od Andrićevog govora prilikom primanja Nobelove nagrade?

O priči i pričanju govori se još od Šeherezade i u mnogim drevnim književnim delima sama priča je važan pojam oko koga se pletu one manje. Svaki pripovedač ima svoj način da kaže nešto o pričanju, tako, naravno, i Sanja Savić Milosavljević, izuzetna koleginica koja je došla na dodelu nagrade „Beogradski pobednik“ i čestitala mi. Veoma je cenim, njene knjige i njenu dobronamernost.

Do sada ste više puta i u raznim prilikama objašnjavali simboliku pojma iz naslova, ali možda nije suvišno da za neke buduće čitaoce još jednom objasnimo šta je bekos na opštem planu, zatim za junake romana, a šta za Vas kao pisca?

Pesnik Slavko Mihalić je rekao da čovek čoveku treba sve da kaže pred hlebom. Važna je to činjenica u životu svakog čoveka. I kada nešto radi, ne kaže: „Idem da zaradim platu“, već: „Idem da zaradim hleb.“ Ne sir, ni meso, nego baš hleb. Bekos znači hleb, to je frigijska reč koja nas prati još iz Herodotove „Istorije“. Poučna priča o tome kako je prvo što su progovorila deca, izolovana kao novorođenčad, bila reč bekos. Možda nije tačna, ali jeste poučna. Hleb je važan, kako za mene, tako i moje junake, a naravno i svakog čoveka.

„Bekos“se u najboljem mogućem smislu nadovezuje na tradiciju knjige „Ljudi govore“Rastka Petrovića: uprkos grananju na više vremensko-prostornih planova, radnja je centrirana unutar jedne zatvorene zajednice, iz čijeg srca izvire iskonsko zlo, ali i dobro. Pored ove, kao građa i podtekst prepoznaju se antika (prvenstveno „Odiseja“), folklorno nasleđe, kao i Bulatovićevo delo „Ljudi sa četiri prsta“(kod Lemezovih gastarbajtersko-kriminalnih iskustava). Čime ste se sve služili kao inspiracijom i po kom principu ste vršili odabir iz zaista guste mreže tema?

Nisam pisao roman „Bekos“ na osnovu drugih knjiga, nego iz ličnog osećanja sveta. Naravno, „Bekos“ jeste delo prepoznavanja mnogih, poput spomenute „Odiseje“ – ipak, od njenog glavnog junaka za mene je važniji njegov, istovremeno i Jasonov, deda Autolik. Komunicirao sam, naravno, sa Vergilijem, kao u nekim svojim prethodnim knjigama, inkorporirao stihove pet pesnika: to su Sofokle, Vasko Popa, Bora Radović, Slavko Mihalić, Ali Podrimja. Koristio sam i dokumente, razne čestice koje su unutar moje priče, ali nadam se da sam uspeo da ih uvučem tako da se ne oseti porub. Kao kada se nešto zašiva, takvo je i inkorporiranje tuđih stihova. Takođe postoji dodir sa jednim Šekspirovim sonetom. Normalno, sve knjige sveta su na neki način povezane ili makar u nekom sistemu ogledala, da tako kažem. Što se tiče moje poetike, ona jeste istovremeno komentar na neka dela, ali mislim da u osnovi pričam svoju priču, koja, naravno, dodiruje i neke druge.

Pripovedni postupak prenetog svedočanstva ubrzo se razvija u polifoniju, proisteklu iz različitih izvora i materijala. Upravo se višeglasje pokazuje kao najubedljivija potvrda raznolike, ljudskom rodu svojstvene potrebe za pripovedanjem. Kada to i usled kakvih okolnostičovek naprosto mora progovoriti?

Čovek mora uvek da govori, da progovori – i što pre se to desi, biće zdraviji, čini mi se. Kada kažemo: da progovori o svojim mukama. Taj govorni aparat je toliko jak, to je dar Božji, čak progovore i oni koji nikada nisu čuli reči, ako mogu. Moj pripovedni postupak u ovom romanu jeste polifonija, ali ona je zapravo jedna priča, kao što se Bekos nadovezuje na moje prethodne romane „Ljudi bez grobova“, „Ako dugo gledaš u ponor“ i „Ep o vodi“. Tako da su sva četiri na neki način celina; mogu da se čitaju svaki za sebe, ali i po redosledu objavljivanja.

Junaci ovog romana su upečatljivi i, svako na svoj način, nezaboravni. Koga biste izdvojili, da li postoji neki konkretan uzor iz realnosti ili su ove neobične sudbine isljučivo plod piščeve žive mašte?

Hvala na mišljenju da su junaci upečatljivi i nezaboravni, hvala vam veliko. Ne mogu sada da izdvojim jedan određeni lik. Svi misle da je noseći junak ove priče Lemez – da li je on plaćeni ubica ili nešto drugo, neka ocene sami čitaoci. Naravno, postojao je negde na ovom svetu Šange, postojao je Ginter Parhe, mnogo je stvarnih ličnosti u mojoj knjizi i mnogi događaji su se zaista desili, a i, naravno, tu su dokumenti koji svedoče o njima.

Čest motiv Vaših romana je ponornost, tama u čoveku i svetu oko nas. Da li se pisanjem zapravo branite od njene preteće sveprisutnosti i verujete li da jenajveći mrak pred svitanje? Možda je upravo umetnost zrak svetlosti koji bi trebalo da nas vodi nekoj boljoj sutrašnjici?

Umetnost zaista može biti zrak svetlosti. Ponekad, naravno, to i jeste. Ja bih rekao da je najpre nešto što nam pomaže da bolje podnesemo život koji živimo u svetu u kojem živimo.

Koji su pisci ili dela Vama predstavljali zvezdu vodilju, oblikujući Vaš stil i kome se uvek rado vraćate? Koliko je, kada govorimo o Vašem stvaralaštvu, pesnik uticao na prozaistu?

Što se mog stvaralaštva tiče, nadam se da su pesnik i pripovedač jedno te isto. Za četrdeset godina otkako čitam knjige, sigurno su na mene uticali mnogi pisci, ali, davno sam, možda u „Bangladešu“, napisao da je književni uticaj loš kad se primi, a koristan kada se odbaci. Tako da sve te pisce treba „preležati“, na neki način. Ima ih mnogo koje volim i zaista cenim, pa hajde, ako me već pitate, da pomenem: Ajtmatov, Platonov, Mirko Kovač, Zekerija Tamir, Vladimir Holan, Pavo Haviko, Đeo Bogza, Jon Karajon, Đelu Naum… Rekao bih i mnogi, mnogi pisci, da ne zaboravim pesnika Oktavija Paza, tu je, naravno, Borhes, pa zašto da ne kažem – Petrarka, Marcijal, čitao sam Vergilija i komunicirao sa njim, Sofokla takođe…

Pored književnog stvaralaštva, svoje aktivnosti ste usmerili i na novinarstvo i uređivanje književnih časopisa. Koliko Vam je taj rad pomogao u sagledavanju okvira u kojima se kreće savremena domaća književnost? Kako vidite ulogu književnosti u našem društvu koje neretko okreće glavu od vrednosti i uticaja koje ona može imati?

Hvala na skretanju pažnje da sam se bavio time: evo već skoro dvadeset četiri godine uređujem književni časopis Sent. Trudio sam se da otvorim vrata svima. Ljudi su takvi, ima i onih koji su želeli da to iskoriste, neki nisu – možda su mrzeli časopis ili mene. Ima ih koji su mi zaboli nož u leđa smatrajući da, iz nekog razloga, ne treba više da sarađuju sa tim časopisom. Mali je broj takvih, preko šeststo ljudi sam objavio i zaista uvek bio otvoren za svakoga, trudio se da svakome pomognem. Ima i malo slabijih pisaca, pa sam se ponekad trudio da pomognem nekome da preskoči prag tolerancije, da ga uverim kako je njegovoj književnosti zaista tu mesto. Princip je bio takav da bi trebalo da je lakše objaviti knjigu, nego pesmu u časopisu Sent, jer sam smatrao da bi trebalo objavljivati samo dobru poeziju, ali nekad sam se trudio da, naročito mlađim autorima, izađem u susret kako bi se čulo za njih. Trudio sam se uvek da povežem ljude i, pravo da vam kažem, ponosim se time.

A kako vidim ulogu književnosti u našem društvu, koje okreće glavu od vrednosti i uticaja koji ona može imati? Mislim da književnosti i knjigama treba svi da se vratimo, ali mnogo je stvari koje nas zovu na drugu stranu. Treba nam sistemsko rešenje da se vratimo knjigama: od obdaništa – da deca dodiruju knjige, da u školama prepoznaju književnost; u kućama, u porodici, jer se nedovoljno bave decom, naravno, kao i škola. Mislim da bi trebalo da objasnimo samoj deci da je književnost nešto zanimljivo, a ne dosadno. Škola to iz nekog razloga ne uspeva, ne znam zašto.

Imajući u vidu značaj ritma i melodije govora, šta Vam više prija u procesu rada na novom rukopisu, muzika ili tišina?

Uglavnom pišem u nekoj tišini, ali desi se – kuća je to – i da neko možda nešto priča dok radim. Obično ne slušam muziku ili radio dok pišem knjige.

Autor: Isidora Đolović

Izvor: sinhro.rs