Elizabet Gilbert: Verbalizujte svoje kreativne aspiracije, a onda ih i živite

Autorka hita „Jedi moli voli“ u svojoj inspirativnoj knjizi „Velika čarolija“ govori o snazi kreativnosti. Ona smatra da svi nosimo u sebi dozu kreativnosti ali da često sputavamo sebe u ispoljavanju tog jedinstvenog dara. U ovom intervjuu ona detaljno objašnjava to svoje stanovište.

Rekli ste: „Ako ste živi onda ste kreativna osoba“. Možete li to malo obrazložiti?

Uvek kažem: „Ako si živ onda si kreativna osoba“. Znam da ima ljudi koji će se pobuniti protiv toga. Ali evo dokaza: učestvujete u priči o stvaranju koje se upravo događa, zar ne? Vi ste jedna od stvari koje se dešavaju.

Život je nešto na čemu univerzum radi. Dakle vi ste nešto što se dešava. To je kreacija. Dokazi kreacije su sve vreme oko nas. Stvari postanu dosadne, stvari odumru, stvari se prave, stvari se raspadaju. Zvezde eksplodiraju, nove galaksije se obrazuju.

To je priča koja se odvija, akcija u toku. Dešava se upravo sada a vi ste njen deo i mislim da smo zapeli. Istorija nam pokazuje da se bukvalno bilo šta može desiti bukvalno svakome bukvalno svakog trenutka. Fascinantno, zar ne? Ako se živi, onda ste kreativna osoba jer ste deo čitave priče o stvaranju. I potičete od desetina hiljada naraštaja ljudi koji su stvaraoci. Vaši i moji preci su svojim rukama pravili stvari. Mi smo preuzeli svet i izmenili ga.

Nagore ili nabolje, svaki pedalj ove planete je izmenjen ljudskim radom. To je kreativnost. Naši preci su to imali i ako pogledate decu videćete da to rade instinktivno. Crtaju, pevaju, plešu, igraju se. Sve je to u nama, a onda negde, u nekom trenutku, obično u školi, saznate da je „Dženifer kreativna, kao i Džošua. Oni su kreativci u razredu. Ona lepo crta a on peva.“

Njih prebace u neki poseban program za posebnu decu, a ostalima se kaže: „Vi ćete morati da budete samo proizvođači i potrošači, plaćaćete račune i umrećete.“ To je poruka koju dobijete a u međuvremenu se Dženifer i Džošua pretvore u neurotične dileje jer je sav teret snova i ciljeva društva pao na njihova mala, nesigurna pleća od čega su poludeli.

Ima onih koji kažu, naročito kada je reč o pisanju, da ili imate dara za nešto ili ga nemate. Reklo bi se da postoje oni koji su rođeni sa talentom.

To ima udela. Mi smo svi kreativni ali svakako mislim da postoje oni koji su naročito obdareni za određeni vid izražavanja kreativnosti. U potpunosti verujem u postojanje talenta i mislim da bi bilo naivno reći da ga nema.

Dopada mi se ideja o talentu kao o delu naše svesti koji se može izmeriti. Težina postoji u muzici. Težina postoji u nauci. Težina postoji u komunikaciji. Kao da možete dobiti nekoliko dodatnih novčića. To je baš kul.

A samo Bog, ili ko god, zna koliko će vam se isplatiti. Tako da do dana današnjeg ne znam koliki mi je deo talenta za pisanje dat. Ali znam da sam u mladosti srela puno ljudi koji su mislili da su daleko nadareniji od mene. Ali znam i da sam marila za pisanje više od njih, i radila napornije od njih, i mislim da je to izuzetno važno.

Tako da sam svoj deo uložila u energiju potrebnu da se nešto odneguje. Puno toga možete uraditi sa svojom malom vrećicom srebrnjaka. Možete ih protraćiti. Možete ih zakopati jer se plašite da će ih neko ukrasti. Možete odbijati da poverujete da ih uopšte imate tako da se nećete usuditi da potrošite nijedan novčić. Možete ih uložiti da biste zaradili, možete ih podeliti, pokloniti. Mnogo toga možete uraditi s njima. Tako da nije dovoljno samo reći: „Ili imaš talenta ili ga nemaš“.

Ja ne znam šta imate u sebi ali mislim da je najzanimljiviji mogući način da idete kroz život, pretpostaviti da nosite nešto vrlo zanimljivo u sebi.

Mene ne brine da će se svet ispuniti bezvrednom umetnošću. Mene brine što je svet ispunjen milionima i milionima ljudi koji ne stvaraju ništa, a u našoj prirodi je da budemo stvaraoci. Svet je prepun ljudi kojima je rečeno da postoje da bi bili proizvođači i potrošači i budu samo zupčanik mašine. To ljudskom biću nije dovoljno. Tako da stvarajte svoju umetnost čak i ako ne ispadne „dobra“, šta god to značilo i ko god bio pozvan da to odredi. Jer će vam se nešto dragoceno dogoditi u tom procesu stvaranja.

U jednom od vaših TED govora, pričali ste o mogućnosti da nadahnuće dolazi spolja, da je više psihološka konstrukcija nego neka vrsta metafizičke „čarolije“.

O inspiraciji mogu da govorim na dva načina.

Inspiracija deluje kao da dolazi od spoljašnje sile. Kao neka vrsta opsednutosti i opijenosti duhom koji je došao sa nekog drugog sveta. Čini vam se kao da vam je ruka vođena božanskim duhom. Kad god koristite metafore u prisustvu ljudi koji osećaju nelagodu u vezi sa misterijom, oni se opuste. To je bio moj pristup temi inspiracije u TED govoru.

Zašto se osećam tako? Zašto smo toliko drugačiji od svih ostalih vrsta na zemlji? Nije nam neophodno da komponujemo opere. Zašto to radimo? Sama kreativnost je u svojoj osnovi neracionalno ponašanje. Shvatate? Ako pogledate sa čisto biološkog stanovišta, ono što radite dok se upuštate u čistu kreativnost jeste poručivanje vaseljeni, svetu i samom sebi: „Uzeću ono najvrednije što imam, a to su moje vreme, moj život, moja energija, sve ono što se može upotrebiti za činjenje razumnih stvari ‒ pronalaženje hrane, skloništa, partnera i uvećavanje bogatstva ‒ i umesto toga upotrebiću ih da stvorim nešto što nikome ne treba i što možda niko ne želi, i možda neće ni valjati i možda se čak ni meni neće dopasti. I to ću da radim narednih nekoliko godina, što je jako uvrnuto“.

Nijedna druga životinja to ne bi radila. Ima toliko drugih stvari koje možete činiti, pa čemu onda? A odgovor je: „Ne znam“. Jednostavno znam da postoji nešto što želi da sa njim saučestvujemo u stvaranju sveta i srećna sam što sam potpisala saglasnost i rekla da hoću, i tako postala deo te priče.

U svojoj knjizi govorite o tome da svoje namere treba da kažemo naglas. Šta u tome što ćete nešto reći naglas menja na stvari?

Vaša duša treba da vas čuje kako to izgovarate. Nije stvarno dok ne dobije glas. Zaista osećam da nije dovoljno da se samo zapiše. Morate da čujete sebe kako izgovarate te reči. Ponekad od toga ispadne katastrofa. Ponekad otkrovenje. Kada niste čak ni znali da to želite, dok niste čuli sopstveni glas kako to izgovara. Niste čak ni znali da je brak gotov dok niste iznenada, pravo niotkuda, izgovorili: „Ovako više ne ide“. Niste čak ni znali koliko mrzite svoj posao, dok jedne noći niste čuli sebe kako govorite: „Bukvalno ne mogu više tamo da provedem ni jedan jedini dan“.

Postoje stvari koje jednostavno moraju biti izgovorene, i onda, jednom kada su rečene, stvori se velika moć. „Na početku beše reč“, je l’ tako? Tako je stvaranje počelo. Ta izjava je veoma moćna jer odjekuje i postoji i u sadašnjem svetu.

Da li želite nešto da kažete da bi vas drugi čuli?  

Meni je važno da neprestano pričam ljudima: „Trenutno radim na romanu. Izaći će naredne godine. Radi se o ovome.“ I jednom kada to kažete, i sami ćete poverovati da to zaista radite. Jer ste to verbalizovali. Zato mislim da je važno izreći nameru naglas.

A tako se i čuje vaš glas, što u prošlosti mnogo žena, manjina i potlačenih ljudi nije imalo. Sada ste dobili svoj glas, i šta ćete s njim? Šta ćete postati? Recite. Recite a zatim to i budite.

Izvor: audible.com

Prevod: Vladimir Martinović