Elif Šafak u crticama

Slavna britansko-turska spisateljica Elif Šafak govori o svojoj ljubavi prema Virdžiniji Vulf, inspiraciji koja je potekla od H. Dž. Velsa i kako je knjige Džeka Keruaka ne privlače zbog njegovog ega.

Najranija uspomena na čitanje:

Bila sam u bakinoj kući u Ankari u Turskoj. Mislim da sam imala šest godina. Naučila sam da čitam pomoću bakinih kuvara i tradicionalnih bliskoistočnih ljubavnih priča kao što su „Lejla i Medžnun“ i „Ferhat i Širin“.

Omiljena knjiga iz detinjstva:

„Priča o dva grada“ Čarlsa Dikensa. U to vreme jedna turska izdavačka kuća objavila je ovu priču u vidu grafičke novele, i mnogo mi se svidela. Pročitala sam je mnogo puta, a uz to sam obojila svaki crtež – šešire, haljine, giljotinu. Obožavala sam istoriju, a sada shvatam da je tu postojalo i nešto lično: nakon razvoda mojih roditelja, otac je ostao u Francuskoj i ponovo se oženio. Dobio je drugu porodicu, polu-francusku, polu-tursku. Jako dugo smo bili potpuno otuđeni. Zbog toga su me posebno privlačile knjige koje su prikazivale krvavu francusku istoriju.

Knjiga koja je ostavila najjači utisak u tinejdžerskom dobu:

Mnogo sam volela „Bajke i priče“ Hansa Kristijana Andersena. Kada sam imala nekih dvanaest godina, pročitala sam „Beskrajnu priču“ nemačkog autora Mihaela Endea i oduševila me je. Bastijan, dečak koji je bežeći od nasilnika morao da se sakrije u knjižari gde je naišao na jednu čudnu knjigu – taj dečak i ta priča dotakli su me na bezbroj različitih načina.

Pisac koji mi je preokrenuo pogled na svet:

Virdžinija Vulf. Kada sam prvi put čitala „Orlanda“, osećala sam se kao da sam zaronila u hladno, ali predivno plavo more. Do tada nisam znala da fikcija može da se piše na takav način – sa takvom fluidnošću! Putovanje kroz vekove, preko geografskih, ali i rodnih granica. Ne tvrdim da sam u potpunosti razumela knjigu pri prvom susretu, ali nešto se u meni iz korena promenilo. „Orlanda“ sam čitala mnogo puta tokom svog života i svaki put sam imala taj osećaj slobode koji sam doživela prvi put.

Knjiga zbog koje sam poželela da postanem spisateljica:

Još od ranog detinjstva knjige su mi bile neophodne da bih razumela svet oko sebe. Otvarale su mi druge svetove i druge mogućnosti. Tek kasnije sam odlučila da postanem pisac. Sa osamnaest godina promenila sam prezime. Odabrala sam pseudonim Šafak jer mi se dopalo značenje (zora, međuprostor), i zato što je to bilo ime moje majke, pa mi je korišćenje majčinog imena umesto očevog prezimena delovalo kao da rušim uspostavljenu hijerarhiju moći. A Gabrijel Garsija Markes i Alber Kami su mi bili veoma važni u mladosti.

Knjiga koju volim ponovo da čitam:

„Tihi Don“ Mihaila Aleksandroviča Šolohova i „Na Drini ćuprija“ Ive Andrića. Obe knjige su višeslojne i obimne, tako da ih treba iznova čitati.

Knjiga koju nikada više ne bih mogla da pročitam:

„Mrtve duše“ Nikolaja Gogolja. Kada sam je prvi put pročitala, svidela mi se. Neverovatno je snažna i vizuelno upečatljiva, ostaje dugo u pamćenju, ali mislim da je ne bih ponovo čitala. Iz potpuno drugačijih razloga nemam skoro nikakvu želju da ponovo čitam „Na putu“ Džeka Keruaka. Iako mi se nekada dopadao njegov buntovni duh i kritički um, smatram da je njegov naduvani muški ego izrazito problematičan.

Knjiga koju sam otkrila kasno u životu:

H. Dž. Velsa sam otkrila pomalo kasno, tek nakon što sam čitala dela Oldosa Hakslija, Ursule K. le Gvin i Džordža Orvela. Vels je fascinantan mislilac i pripovedač sa zapanjujućim futurističkim vizijama, proročanstvima i neverovatnim razumevanjem ljudskih prava. Što sam starija, sve ga više cenim.

Knjiga koju trenutno čitam:

„Tugovanke za zavičajem“ Ajada Aktara. Britka i zadivljujuća knjiga!

Knjige koje mi leče dušu:

Možda će zvučati čudno, ali dugo su mi knjige Emila Siorana pružale osećaj utehe. „O nezgodi zvanoj rođenje“, „Na vrhuncu beznađa“, „Kratak pregled raspadanja“. Njegov pesimizam je toliko intenzivan i mračan da se pored njega nekako osećate optimističnije.

Izvor: theguardian.com

Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Ferhat Elik