Elegantan postapokaliptični triler: „Drugi san“ Roberta Herisa
Jedan od načina da prepoznate dobar roman je po knjigama sa kojima ga poredite. Najnoviji naslov Roberta Herisa, „Drugi san“, spada u domen spekulativne fikcije sa radnjom smeštenom u Britaniju, nekih 800 godina u budućnosti, nakon „sistemskog kolapsa tehničke civilizacije“ poznatog kao Apokalipsa. Prazninu „mračnog doba“ ispunjava obnovljena i dogmatična crkva, koja autoritarnom vladavinom i opsesivnim gušenjem jeretičkog „scientizma“ garantuje život u brutalnim i nazadnim uslovima.
Kao i „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud, sa kojom „Drugi san“ koketira, Herisov sumorni izmišljeni svet šalje snažan poziv na delovanje u sadašnjosti, terajući nas da prepoznamo vrednost progresa, značaj maglovitih ideja kao što su liberalizam i vladavina prava, i svih drugih ideala za koje smo se borili generacijama, a čini se da smo spremni da ih žrtvujemo na oltaru populizma. Da ne dođe do zabune, iako je radnja romana smeštena u Eseks, istovremeno futuristički i kvazisrednjovekovni, reč je zapravo o sada i ovde, o Trampu i Bregzitu i Govovom odbijanju eksperata.
Kristofer Ferfaks je nedavno rukopoloženi sveštenik koji služi pod zloglasnim biskupom, Polom iz ekseterske crkve. Poslat je u selo, Adikot Sent Džordž, duboko u dolini često odsečenoj od sveta usled snažnih oluja koje pogađaju ovu Englesku iz budućnosti. Seoski paroh, otac Lejsi, nedavno je umro, i Pol je poslao Ferfaksa da sahrani starog sveštenika.
Heris je majstor zapleta koji elegantnom i nedorečenom prozom u trećem licu postepeno pojačava napetost. Misteriozna osoba se pojavljuje na Lejsijevoj sahrani i baca sumnju na prirodnu smrt sveštenika. Imamo neobičnu kulu u šumi – Đavolju stolicu – oko koje su otkrivene ljudske kosti. Tu su i zbornici radova Društva antikvara, zapisi jednog jeretičkog pokreta. Imamo pismo profesora Morgensterna, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, koje beleži da je u preapokaliptičnoj prošlosti „London u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i da je „društvo dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. I zaista, Apokalipsa je izbila 2025, sa hiljadama ljudi koji umiru od bolesti koje su se ranije mogle sprečiti, i još više poginulih u brutalnim međusobnim ratovima.
U poruci „Drugog sna“ odzvanja eho Herisove trilogije, Ciceron: „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“
Dok Herisova priča ide ka svom bombastičnom završetku, Ferfaksova vera je stavljena na iskušenje. Brzina kojom sveštenik odbacuje svoj pogled na svet se pomalo čini ishitrenom, što samo čini knjigu uzbudljivijom.
Naslov knjige se odnosi na nekada uobičajenu praksu provođenja nekog vremena u budnom stanju usred noći, pred povratak na spavanje. Ovo je snažna slika koja postavlja klimu, u kojoj veliki deo države uživa u relativnom zdravlju, bogatstvu i oslobođenosti od zastarelih predrasuda, kao kratak, lucidan trenutak između dva duga perioda mraka.
Autor: Aleks Preston
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Kao i „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud, sa kojom „Drugi san“ koketira, Herisov sumorni izmišljeni svet šalje snažan poziv na delovanje u sadašnjosti, terajući nas da prepoznamo vrednost progresa, značaj maglovitih ideja kao što su liberalizam i vladavina prava, i svih drugih ideala za koje smo se borili generacijama, a čini se da smo spremni da ih žrtvujemo na oltaru populizma. Da ne dođe do zabune, iako je radnja romana smeštena u Eseks, istovremeno futuristički i kvazisrednjovekovni, reč je zapravo o sada i ovde, o Trampu i Bregzitu i Govovom odbijanju eksperata.
Kristofer Ferfaks je nedavno rukopoloženi sveštenik koji služi pod zloglasnim biskupom, Polom iz ekseterske crkve. Poslat je u selo, Adikot Sent Džordž, duboko u dolini često odsečenoj od sveta usled snažnih oluja koje pogađaju ovu Englesku iz budućnosti. Seoski paroh, otac Lejsi, nedavno je umro, i Pol je poslao Ferfaksa da sahrani starog sveštenika.
Heris je majstor zapleta koji elegantnom i nedorečenom prozom u trećem licu postepeno pojačava napetost. Misteriozna osoba se pojavljuje na Lejsijevoj sahrani i baca sumnju na prirodnu smrt sveštenika. Imamo neobičnu kulu u šumi – Đavolju stolicu – oko koje su otkrivene ljudske kosti. Tu su i zbornici radova Društva antikvara, zapisi jednog jeretičkog pokreta. Imamo pismo profesora Morgensterna, dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, koje beleži da je u preapokaliptičnoj prošlosti „London u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja“ i da je „društvo dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu“. I zaista, Apokalipsa je izbila 2025, sa hiljadama ljudi koji umiru od bolesti koje su se ranije mogle sprečiti, i još više poginulih u brutalnim međusobnim ratovima.
U poruci „Drugog sna“ odzvanja eho Herisove trilogije, Ciceron: „Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.“
Dok Herisova priča ide ka svom bombastičnom završetku, Ferfaksova vera je stavljena na iskušenje. Brzina kojom sveštenik odbacuje svoj pogled na svet se pomalo čini ishitrenom, što samo čini knjigu uzbudljivijom.
Naslov knjige se odnosi na nekada uobičajenu praksu provođenja nekog vremena u budnom stanju usred noći, pred povratak na spavanje. Ovo je snažna slika koja postavlja klimu, u kojoj veliki deo države uživa u relativnom zdravlju, bogatstvu i oslobođenosti od zastarelih predrasuda, kao kratak, lucidan trenutak između dva duga perioda mraka.
Autor: Aleks Preston
Izvor: theguardian.com
Prevod: Borivoje Dožudić
