Džozefina Kvin: Ko su pravi tvorci istorije?

Zašto bi stari Grci i Rimljani danas bili začuđeni tvrdnjama da stoje na početku neke nove tradicije, otkriva nam autorka smele i briljantne knjige „Kako je svet stvorio Zapad“ Džozefina Kvin.

 Foto: Fran Monks

Profesorka antičke istorije na Oksfordskom univerzitetu Džozefina Kvin napisala je smelo i majstorsko delo „Kako je svet stvorio Zapad“, u kojem tvrdi da je stvarna priča o Zapadu mnogo šira i da je veliki deo zajedničke istorije svih naroda izgubljen i potopljen konceptom o odvojenim „civilizacijama“, koji stari Grci i Rimljani danas ne bi razumeli jer su dosledno prepoznavali veze i pozajmice od drugih naroda. Autorka ovoj tematici pristupa temeljno, ne bi li razotkrila mit o modernom Zapadu kao samostalnom čudu. Ona jasno ukazuje da istoriju ne stvaraju pojedini narodi – ljudi to čine. U intervjuu za Bukmarker iznosi još mnogo zanimljivih detalja u vezi sa tom temom.

Napisali ste da ste, kao profesor antičke istorije na Oksfordskom univerzitetu, čitajući prijave novih studenata, nailazili uvek na jedno te isto – žele da proučavaju antički svet zato što su Grčka i Rim koreni zapadne civilizacije. Da li se nešto promenilo otkad je knjiga „Kako je svet stvorio Zapad“ objavljena? Dobijate li drugačija obrazloženja budućih akademskih građana?

Bilo bi prilično zabavno ako bi se i dalje na to pozivali, ali bi nam svakako pružilo dobru temu za razgovor tokom prijemnih intervjua. Međutim, mogu da posvedočim da sam tokom poslednjih osamnaest meseci, na književnim događajima u knjižarama i na književnim festivalima, upoznala veliki broj mladih ljudi i bila istinski ohrabrena njihovom otvorenošću prema novim načinima promišljanja istorije, kao i njihovom iskrenom željom da sagledaju antički svet u celini – uključujući i Grčku i Rim.

Čovek Zapadne Evrope 21. veka teško bi prihvatio demokratske vrednosti Grka i Rimljana, jer bi mu bile neprihvatljive. Koji su to najslikovitiji primeri koji su u antičko doba bili smatrani demokratijom, a danas se na to ne bi gledalo blagonaklono?

Dobro pitanje. Pretpostavljam da bi najveći problem bila zabrana učešća žena što, naravno, nije isključivo antički fenomen. Smatram da u antičkoj grčkoj demokratiji postoje elementi koji bi i danas mogli biti prilično privlačni, kada bi bili ozbiljno predloženi – na primer, snažno oslanjanje na žreb. Kada bi se članovi gradskog veća birali nasumičnom dodelom, slično načinu na koji se biraju porotnici (barem u Ujedinjenom Kraljevstvu), veći broj ljudi bi stekao neposredno iskustvo u politici i procesima odlučivanja u sopstvenim zajednicama, a raznovrsniji krug građana imao bi glas u donošenju odluka. Ipak, aspekt antičke demokratije koji je i danas u velikoj meri prisutan a koji najviše zabrinjava jeste način na koji ona omogućava većini – pa čak i veoma tesnoj većini – da svoje stavove nametne svima ostalima, uključujući i znatno ranjivijim društvenim grupama.

Koliko je Džon Stjuart Mil bio u zabludi kada je izneo tvrdnju da je poraz Persijanaca od Atine u Boju na Maratonu bio jedan od najvažnijih događaja u engleskoj istoriji i da bi „da je tog dana ishod bio drugačiji, Britanci i Saksonci još tumarali šumama“? U čemu Vi pronalazite uzroke ovakvom mišljenju?

U ovom slučaju čini mi se da je reč o jasnom primeru, odnosno posledici takozvanog „civilizacijskog mišljenja“ koje je preplavilo evropsku intelektualnu kulturu u devetnaestom veku. Ono je podrazumevalo da je tada novouspostavljena predstava o velikim kulturnim celinama, vezanim za određene geografije (u ovom slučaju Evropu) i koje postoje tokom izuzetno dugih vremenskih razdoblja (u ovom slučaju milenijuma), zapravo jednostavna istorijska istina. U takvom kontekstu postaje razumljivo da se istorija jednog malog ostrva u severnom Atlantiku naknadno poveže sa istorijom jednog mediteranskog grada-države s kojim ono, koliko je poznato, nije imalo nikakve veze. Kako su se u 18. veku učvršćivale ideje o „civilizaciji“, a zatim u 19. veku o „civilizacijama“, unutar evropske istorije mogle su se zamišljati nove veze koje su zamagljivale činjenicu u kojoj je meri razvoj na evropskom kontinentu počivao na odnosima i razmenama sa drugim narodima i prostorima izvan Evrope.

Zbog čega je istorijski pogrešno i zastarelo uverenje da su narodi i civilizacije tvorci istorije, a ne ljudi? Zašto ljudsko društvo „nije šuma puna drveća [...], ono je pre nalik na cvetnu leju, kojoj je potrebno redovno oprašivanje kako bi iznova bila zasejana i kako bi iznova rasla“?

Problem onoga što nazivam „civilizacijskim mišljenjem“ jeste u tome što kulture prikazuje kao da rastu poput drveća, sa sopstvenim korenjem i granama, jasno odvojenim od korenja i grana suseda. Civilizacije se rađaju, cvetaju i propadaju, i to uglavnom – ako ne i sasvim – u samoći. Ali istorija ne funkcioniše na taj način. Stvarna istorijska promena nastaje iz novih odnosa među različitim ljudima koji razmenjuju nepoznate ideje. Upravo veze, a ne civilizacije, pokreću samu istoriju, jer ako svi ostanu na svom mestu, ništa se ne menja.

Na koji period antičke istorije se odnosi „Mračno doba“, kako ga zovu anglofoni arheolozi po uzoru na srednji vek, ili „kolaps Bronzanog doba“? Šta se desilo tada?

Ovo je period između otprilike 1200. godine pre nove ere, kada svedočimo kolapsu, ili bar ozbiljnom slabljenju svih velikih sila bronzanog doba – Hetita, Vavilonaca, Egipćana i Mikenskih kraljevstava u Grčkoj – i vremena kada se ekonomski rast i međunarodna povezanost ponovo intenziviraju širom zapadne Azije i istočnog Sredozemlja. Zaista niko ne zna tačno šta je izazvalo taj kolaps – teorije variraju od klimatske krize do političkih pobuna, i sve imaju određene dokaze u svoju korist. Posebno zanimljivo u vezi sa posledicama – tih „mračnih vekova“ – jeste da nisu bili jednako mračni za sve: bogati su doživeli veće promene u načinu života nego seljaci, koje više nisu mogli da eksploatišu, i da su ljudi ipak čuvali sećanja na povezanost i putovanja kroz strano nasleđe i priče koje su pričali o sopstvenoj prošlosti, čak i tokom generacija kada su uistinu bili gotovo potpuno izolovani.

Koliko je i danas zastupljeno uverenje u „grčko čudo“ – da su Grci smislili zapadnu kulturu? U kojoj meri su „prekomorski kontakti, veze koji su grkofoni narodi uspostavljali s ljudima koje su nazivali Feničanima, preobražavali njihova društva, promene u umetnosti, religiji – koje čine moderne sastojke mita o klasičnoj Grčkoj?

Ovo postaje sve prisutnije, i to ne samo u popularnom ili populističkom diskursu. Proleća prošle godine nova uputstva italijanskog ministarstva obrazovanja za nastavu istorije u školama počinju ovako: „Samo Zapad poznaje Istoriju. Mark Bloh je napisao: ʼGrci i Rimljani, naši prvi učitelji, bili su narodi koji su pisali istoriju. Hrišćanstvo je religija istoričara. […] Upravo u trajanju, dakle u istoriji, odvija se veliki dramski čin greha i iskupljenja.ʼ“ Memorandum Stejt departmenta iz maja proklamovao je: „Naše transatlantsko partnerstvo zasnovano je na bogatoj zapadnoj tradiciji prirodnog prava, etike vrlina i nacionalnog suvereniteta. Ova tradicija protiče od Atine i Rima, preko srednjovekovnog hrišćanstva, do engleskog običajnog prava i konačno do osnivačkih dokumenata Amerike.“ Jedan od načina da se pokaže šta je problematično u ovome jeste da se pogleda koliko su sami Grci učili i pozajmljivali od levantskih mornara i trgovaca koje su nazivali „Feničani“ – od tehnologija plovidbe, preko umetničkih tehnika, pa sve do samog alfabeta, dug koji su grčki autori sami dobro poznavali i na koji su bili čak ponosni. Danas bi bili potpuno začuđeni tvrdnjama da oni stoje na početku neke nove tradicije.

Kako se desilo to da je – od razmene između ljudi s različitih mesta i iz različitih kultura – milenijumima bila pokretač promena koja je doprinela stvaranju onoga što danas smatramo Zapadom – došlo od saradnje do istrebljenja? Kakav je to novi svet nastajao, posebno od 15. veka?

Period „otkrića“ ili „istraživanja“ od 15. veka nove ere označava prvi put kada zaista možemo prepoznati nešto što podseća na moderni Zapad u novim kraljevstvima zapadne Evrope. Ovaj period je poznat i kao era u kojoj se civilizacije prvi put susreću na globalnom nivou. Međutim, tvrdim da takozvano doba istraživanja nije samo trenutak kada se svet spaja: to je i vreme kada počinje da se raspada. S jedne strane, ljudi su već bili u kontaktu, oduvek su bili, i upravo ih je to dovelo dovde. To važi i za transatlantska putovanja: evropski mornari su stigli do Amerike koristeći kineski kompas i kormilo na krmi, a zatim su je osvojili kineskim barutom i opsadnim mašinama. S druge strane, kontakt i komunikacija počeli su da se menjaju: tada su Evropljani počeli da prave prve značajne razlike između kultura, kroz etničko čišćenje Jevreja i muslimana unutar same Evrope i prisilne verske konverzije u kolonijama. Drugim rečima, zapadnoevropske države su konačno integrisane u svet u celini dok su razvijale početke „civilizacijskog mišljenja“ koje stoji u središtu evropskih pristupa prošlosti u 19. i 20. veku.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 65