Džim Šepard – Knjiga o Aronu
Verovatno su najtužnije priče ispričane od strane dece. Koliko god saosećali sa odraslim osobama, i koliko god plakali nad tragičnim sudbinama onih koji mogu da se sami snađu u životu; najviše nas takne tuga dečaka i devojčica širom sveta – a toga ima zaista mnogo. Godinu ćemo početi jednim od romana koji je već ukratko prezentovan u majskom NR postu. U pitanju je novi roman Džima Šeparda, pisca koji je fasciniran istorijom, pisca koji sve svoje pisanije bazira na istoriji, istorijskim likovima, i činjenici da je čovečanstvo od samog svog začetka prepuno mana. On je ovog puta, u romanu Knjiga o Aronu, odlučio da ispriča kratku priču o malom dečaku u sred Drugog svetskog rata, njegovu tragičnu sudbinu, i samim tim ispričao tužne životne priče hiljade mališana koji su živeli u vreme malog Arona.
Kako i sam naslov knjige otkriva, glavni junak ovog romana je Aron, koji ima samo osam godina kada ga upoznajemo. Sam roman počinje rečenicom ”Otac i majka su mi dali ime Aron, ali otac je govorio da je trebalo da mi daju ime Šta Si Sad Uradio”, što automatski dosta govori o odnosu oca prema Aronu. On sa svojom braćom i roditeljima živi u malom stanu u Varšavi, u kom živi pod strogom ”diktaturom” svog oca i starijeg brata, dok poseban odnos ima samo sa majkom i mlađim bratom. U trenutku kada Nemci okupiraju Poljsku, vojnici pretvaraju deo grada u kome Aron živi u totalni geto u kome vlada glad, prljavština i bolest. Aron će pronaći druge vršnjake i sa njima će se upustiti u borbu za preživljavanjem, tako što će iz lokalnih kuća krasti hranu koju će kasnije međusobno deliti. Međutim, kada Aron postane siroče, njega će život poslati u sirotište koje vodi Januš Korčak (koji je prava istorijska figura), koji će deci postati mentor i roditelj.
Kao što je već rečeno, Džim Šepard voli da u svoje istorijske romane ubaci po kog pravog istorijskog lika, a to je ovoga puta Januš Korčak, pedijatar, pedagog i pisac dečijih knjiga, koji je upravljao Domom siročadi u Varšavi. Nakon nekoliko meseci provedenih u zatvoru u toku Drugog svetskog rata, on se vraća da radi u Dom siročadi koji se tada nalazi u Varšavskom getu (u kom je priča samog romana smeštena). Ono što samog Januša Korčaka čini jednim od većih heroja Drugog svetskog rata je to što je u trenutku kada su deca iz njegovog sirotišta poslata u koncentracioni logor Treblinka, on otišao zajedno sa decom i zajedno sa njima ušao u gasnu komoru. Da li je takav slučaj i u romanu Knjiga o Aronu, i da li je takva i Aronova sudbina, prepuštam vama da otkrijete.
Svi smo imali prilike da dosta čitamo o ovom periodu istorije, ali retko kad smo to mogli da pročitamo kroz prizmu jednog deteta i da doživimo tragediju kroz njegove oči, a tu je Džim Šepard uradio odličan posao. Ono što je isto u ovom romanu i ostalim romanima ove tematike je sledeće – sve knjige su brutalne, zastrašujuće i izazivaju veliki bes. Knjiga o Aronu je po svim ostalim stavkama drugačija. Šepard uspeva da i u ovim crnim istorijskim danima ubaci i malo crnog humora – onog dečijeg, nevinog; onog koji se rađa u teškim situacijama iz očaja i nemoći. U ovom romanu postoji veliki kontrast između diktature Nemaca u Varšavi i humora koji stanovnici Varšavskog geta koriste kako bi bar na neki način ulepšali surovu realnost u kojoj se nalaze. Ipak, glavna zvezda romana je sam Aron, koga ne možemo a da ne zavolimo već na samom početku romana. Njegov put u još dublji pesimizam od trenutka kada Nemci okupiraju Poljsku nas tera da malo dublje porazmislimo o životu i o tome šta mi imamo, a šta drugi nemaju.
Knjiga o Aronu je izuzetno teška knjiga za čitanje u emotivnom smislu. Ali, iako takva, ona je zaista prelepa. Ovaj roman je lekcija za sve da život nosi svakakve nedaće i tragedije, i da nikad ne možemo znati kako će se stvari završiti. Nekad se neće završiti lepo, život jednostavno nije takav. Na nama je da učinimo sve kako bi ulepšali vreme u kome živimo i da oberučke prihvatimo sve ono lepo što nam život pruža. Kako i sam Aron kaže: ”Svako počne sa velikim planovima. Onda shvate da se stvari neće odvijati tako”.
”Dete ima pravo na poštovanje. Dete ima pravo na razvoj. Dete ima pravo da postoji. Dete ima pravo da bude ožalošćeno. Dete ima pravo da uči. Dete ima pravo da greši” – Džim Šepard, Knjiga o Aronu
Izvor: bukmaric.com
Kako i sam naslov knjige otkriva, glavni junak ovog romana je Aron, koji ima samo osam godina kada ga upoznajemo. Sam roman počinje rečenicom ”Otac i majka su mi dali ime Aron, ali otac je govorio da je trebalo da mi daju ime Šta Si Sad Uradio”, što automatski dosta govori o odnosu oca prema Aronu. On sa svojom braćom i roditeljima živi u malom stanu u Varšavi, u kom živi pod strogom ”diktaturom” svog oca i starijeg brata, dok poseban odnos ima samo sa majkom i mlađim bratom. U trenutku kada Nemci okupiraju Poljsku, vojnici pretvaraju deo grada u kome Aron živi u totalni geto u kome vlada glad, prljavština i bolest. Aron će pronaći druge vršnjake i sa njima će se upustiti u borbu za preživljavanjem, tako što će iz lokalnih kuća krasti hranu koju će kasnije međusobno deliti. Međutim, kada Aron postane siroče, njega će život poslati u sirotište koje vodi Januš Korčak (koji je prava istorijska figura), koji će deci postati mentor i roditelj.
Kao što je već rečeno, Džim Šepard voli da u svoje istorijske romane ubaci po kog pravog istorijskog lika, a to je ovoga puta Januš Korčak, pedijatar, pedagog i pisac dečijih knjiga, koji je upravljao Domom siročadi u Varšavi. Nakon nekoliko meseci provedenih u zatvoru u toku Drugog svetskog rata, on se vraća da radi u Dom siročadi koji se tada nalazi u Varšavskom getu (u kom je priča samog romana smeštena). Ono što samog Januša Korčaka čini jednim od većih heroja Drugog svetskog rata je to što je u trenutku kada su deca iz njegovog sirotišta poslata u koncentracioni logor Treblinka, on otišao zajedno sa decom i zajedno sa njima ušao u gasnu komoru. Da li je takav slučaj i u romanu Knjiga o Aronu, i da li je takva i Aronova sudbina, prepuštam vama da otkrijete.
Svi smo imali prilike da dosta čitamo o ovom periodu istorije, ali retko kad smo to mogli da pročitamo kroz prizmu jednog deteta i da doživimo tragediju kroz njegove oči, a tu je Džim Šepard uradio odličan posao. Ono što je isto u ovom romanu i ostalim romanima ove tematike je sledeće – sve knjige su brutalne, zastrašujuće i izazivaju veliki bes. Knjiga o Aronu je po svim ostalim stavkama drugačija. Šepard uspeva da i u ovim crnim istorijskim danima ubaci i malo crnog humora – onog dečijeg, nevinog; onog koji se rađa u teškim situacijama iz očaja i nemoći. U ovom romanu postoji veliki kontrast između diktature Nemaca u Varšavi i humora koji stanovnici Varšavskog geta koriste kako bi bar na neki način ulepšali surovu realnost u kojoj se nalaze. Ipak, glavna zvezda romana je sam Aron, koga ne možemo a da ne zavolimo već na samom početku romana. Njegov put u još dublji pesimizam od trenutka kada Nemci okupiraju Poljsku nas tera da malo dublje porazmislimo o životu i o tome šta mi imamo, a šta drugi nemaju.
Knjiga o Aronu je izuzetno teška knjiga za čitanje u emotivnom smislu. Ali, iako takva, ona je zaista prelepa. Ovaj roman je lekcija za sve da život nosi svakakve nedaće i tragedije, i da nikad ne možemo znati kako će se stvari završiti. Nekad se neće završiti lepo, život jednostavno nije takav. Na nama je da učinimo sve kako bi ulepšali vreme u kome živimo i da oberučke prihvatimo sve ono lepo što nam život pruža. Kako i sam Aron kaže: ”Svako počne sa velikim planovima. Onda shvate da se stvari neće odvijati tako”.
”Dete ima pravo na poštovanje. Dete ima pravo na razvoj. Dete ima pravo da postoji. Dete ima pravo da bude ožalošćeno. Dete ima pravo da uči. Dete ima pravo da greši” – Džim Šepard, Knjiga o Aronu
Izvor: bukmaric.com
Autor: Džim Šepard
