Džilijen Flin, autorka bestselera, otkriva kako izgleda njeno spisateljsko utočište

Debitantski roman „Oštri predmeti“ autorke Džilijen Flin, našao se u užem izboru za nagradu Edgar, a dvostruko je nagrađen Britain’s Dagger nagradom. Ona živi u Čikagu sa mužem Bretom Nolanom, njihovim sinom i džinovskom mačkom po imenu Roj. U teoriji – radi na svom novom romanu. U praksi – verovatno igra Gospođu Pakmen u svom podrumskom skrovištu. Njen roman „Iščezla“ možete pronaći na svim mestima na kojima se prodaju knjige.

***

Često me pitaju da li imam neku rutinu dok pišem. Odgovor je: na neki način.

Dozvolite mi da započnem sa ovim priznanjem: nisam najefikasniji pisac na svetu. Kada sam počela da pišem roman „Iščezla“, nisam bila u drugom stanju. A onda se to promenilo. Rodila sam sina, a onda je on malo porastao. Kako se ispostavilo, dete od 16 meseci ne može da razume sledeće: „Drago moje dete, mamu ne smemo prekidati kada ima inspiraciju.“ Nikako nisam mogla da pišem dok sam u kući. Utočište mi je bilo preko potrebno.

Tako je došlo do toga da mi muž napravi kancelarijski kutak u podrumu naše stare viktorijanske kuće. Do mog utočišta se dolazi kroz nedovršeni podrumski prostor, koji kao da je ispao iz „Kad jaganjci utihnu“.

To je zaista najstrašnijih dva metara kvadratnih koje ste ikada videli: popucali betonski pod, kameni zidovi čudnih boja, slavine koje cure, razbacani stari alat. Moj muž i ja taj prostor zovemo „ponor pakla“. (Tako da na odgovor da li ikada sama sebe plašim dok pišem, odgovor je: da, i vi biste bili uplašeni da radite tik pored ponora pakla.)

Ujutru pijem kafu zagledana u ekran kompjutera, dok slušam muziku koja mi pomaže da se razbudim. Obično se zaludim jednom pesmom. Dok sam pisala roman „Iščezla“, uz novorođenče i rok za predaju rukopisa koji se bliži, proces je išao veoma sporo i loše – prolazila sam kroz paničnu fazu, a da bih dovela sebe u red, svako jutro sam đuskala uz Eminemovu stvar „Lose Yourself“. Izgledalo je tupavo kao što zvuči.

Dugo vremena provodim pišući, a onda prekinem u potpunosti. Verni sam pobornik razvlačenja – najveća nadahnuća su mi se javljala kada sam radila stvari koje nikako nisu povezane sa pisanjem. Možda odigram koju turu Gospođe Pakmen ili Galage. Rasturam kako ih igram. Na listi najboljih rezultata stoji: GIL, GIL, GIL, GIL, BXN (moj muž), GIL, GIL, RFN (moj muž koji se pravi da je naša mačka). Moram da dodam da razlog zbog kog dominiram listom najboljih rezultata, osim što kidam, jeste i taj što volim da varam.

Nakon video-igrica, obično izdvojim vreme da sredim listu onoga što želim da gledam na Netfliksu. Ja sam ćerka profesora filmskih studija i deset godina sam pisala o filmovima za Entertejment vikli – ovoj listi posvećujem skoro istu količinu pažnje i brige koliko i sopstvenom detetu. (Na listi se nalazi sledeće: triler sa Iv Montanom „Nadnica za strah“, „Gumo“ koji mi stoji na listi čekanja još od 2006. godine, što bi možda bilo fer da priznam da nikada neću odgledati.)

Onda još malo pišem. Onda se malo zasladim bombonama. Opet sedam da pišem. Pišem o mračnim temama, poput ubistva, izdaje ili toksičnih brakova, i ostalim lošim stvarima, tako da se trudim da se otresem svega toga pre nego što se popnem u „gornji svet“ (na sprat).

Za to nema ničeg boljeg od „Moses Supposes“, teme iz filma „Pevanje na kiši“ (Singin' in the Rain). Ne možete a da ne budete srećni dok gledate Donalada O'Konora i Džina Kelija kako stepuju. Oni poručuju, citiram: A mose is a mose! A rose is a rose! A toes is a toes! Hooptie, doodie doodle.

Konačno, nakon svega toga, projurim kroz ponor pakla i uputim se svome domu.

Autor: Kira Volton

Izvor: readitforward.com

Prevod: Aleksandra Branković