Dženis Halet: Planiranje uskraćuje radost

S autorkom bestselera „Ubistvo u Lokvudu“ razgovaramo o pisanju scenarija za film, pandemiji, ljubavi prema neizvesnosti i onome šta Dikens ima zajedničko sa Džeki Kolins.

Dženis Halet je autorka romana „Ubistvo u Lokvudu“, genijalne misterije novog pristupa epistolarnom romanu, sastavljenog od mejlova i tekstova. Studirala je engleski jezik i dramaturgiju i koscenarista je filma „Izolovani“ (Retreat) iz 2011. godine. Radila je kao novinarka i u vladinim informativnim službama, ministarstvu unutrašnjih poslova i odeljenju za međunarodni razvoj. Radnja romana prati amatersku dramsku trupu, a s autorkom razgovaramo o njenom delu koje će promeniti način na koji čitate savremeni kriminalistički roman.

Mora da ste se i sami osećali kao detektiv kada ste smišljali zaplet – Vaša knjiga je pedantna i puna detalja...

Nikada ništa ne planiram unapred – to uskraćuje radost. Pisala sam oko godinu dana, a potom prepravljala detalje. Tada sam radila na ideji za TV seriju, ali mi nije baš išlo. I kada je Kameron Rouč, moj mentor i šef drame u SKY-u, predložio da napišem roman, zapitala sam se šta bi bilo kada bih se koncentrisala na sporedne likove iz TV serije i mejlove koje razmenjuju.

Da li ste se iznenadili koliko je Vaš roman dobro prihvaćen?

Potpuno sam zatečena. Na Instagramu sam direktno videla pozitivne reakcije. Među njima je bila i jedna mlada devojka koja je rekla da sada razmišlja o karijeri advokata – to me je oduševilo.

Pričajte nam o Raglanskoj pozorišnoj družini i svom angažmanu u amaterskom pozorištu...

Taj angažman traje čitavog mog života. Pridružila sam se Raglanskoj pozorišnoj družini – sa sedištem u Zapadnom Londonu, gde i dalje živim – kada sam imala 14 godina. Tamo sam upoznala svog partnera. Radila sam sve – od suflera do rekvizitera i garderobera. Režirala sam, pisala drame, učestvovala u predstavama. Posluživala sam za šankom, čistila nakon predstava... To je iscrpan hobi. Ali, otkrili smo, kao i mnoge amaterske dramske trupe, da teško možemo da pridobijemo nove članove. U 21. veku ljudi ne žele da budu uključeni u ovakav hobi. Raglanska pozorišna družina, nažalost, prestala je da postoji 2013. godine. Ovaj roman je moje ljubavno pismo posvećeno njima – iako bi neki mogli da pomisle kako je to jedno čudno ljubavno pismo.

Koliko možete zaključiti o karakteru osobe preko elektronske prepiske?

Više nego što mislite. Čak i iz jednog reda mejla, za koji mislimo da ne otkriva ništa, može svašta da se zaključi.

Gde ste odrasli i čime su se bavili Vaši roditelji?

Tata je radio u prodavnici video-kaseta. Možda zvuči zastarelo, ali video-kasete su 80-ih i 90-ih bile poput mobilnih telefona. Tata je mislio da je pravi japi. Mama je radila u kancelariji odbora za gas.

Studirali ste dramaturgiju i zajedno sa Karlom Tibetsom napisali „ Izolovane“, o globalnoj pandemiji. Film je zapanjujuće pronicljiv: karantin kao horor film...

Onoga dana kada je otpočeo karantin, Karl i ja smo neprekidno razmenjivali mejlove. Jednostavno nismo mogli da verujemo da će se devet godina kasnije nešto slično dogoditi i koliko toga smo pogodili.

Šta se može primeniti i kod pisanja scenarija i kod pisanja romana?

Najvažnije je da svaki lik ima razvojni put – pogotovo kada pišete priču sa više likova.

Koji je Vaš savet da se u romanu postigne osećaj neizvesnosti?

Ne odajte ništa što je duže moguće... mada nemojte da preterujete. I sama volim da sam u neizvesnosti, zbog čega se, dok pišem prvu verziju, postavljam kao čitalac skoro isto koliko i kao pisac.

Koja je poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?

Upravo sam pročitala dopunjeno izdanje „Anomalije“ Ervea le Telijea, bestselera u Francuskoj. Navodi vas na razmišljanje. Radi se o avionu koji jednog dana sleće pun putnika, a zatim tri meseca kasnije isti avion ponovo sleće pun istih putnika... anomalija.

Imate strast prema „avanturističkim putovanjima“. Kakve avanture volite?

Posebno sam uživala u pešačenju na Madagaskaru. Otišla sam tamo zbog divljih životinja – tu žive lemuri koje nigde drugde na planeti ne možete videti – ali su me najviše oduševili ljudi. Mnogo toga sam naučia.

Gde biste najviše voleli da živite, ako ne u Velikoj Britaniji?

U Južnoj Koreji – tako je otvorena i umetničkog duha. Lako bih se mogla tamo preseliti.

Koja knjiga na Vašim policama bi nas iznenadila?

„Holivudske supruge“ Džeki Kolins. Pročitala sam je u isto vreme kada i Dikensovu „Sumornu kuću“ i bila sam zapanjena koliko su slične po strukturi.

Kome piscu se uvek vraćate?

Tomasu Hardiju, posebno knjizi „Daleko od razuzdane gomile“. Uvek se osećam kao da sam otišla na odmor u nekoj seoskoj idili.

Šta sledeće pišete?

Napisala sam još dva trilera. U prošlogodišnjem se radi o bivšem zatvoreniku koji se, po nalogu svog službenika za uslovnu kaznu i da bi prekratio vreme, priseća epizode iz svog detinjstva u kojoj je njegov nastavnik engleskog držao dopunski čas i – nestao. „Ubistvo u Lokvudu“ je roman koji ima čitav ansambl likova; The Twyford Code govori o ličnom putovanju jednog junaka. Još jedan triler je objavljen ove godina, i imam ugovor za još dva romana.

U izjavama zahvalnosti se skromno pitate da li će „Ubistvo u Lokvudu“ biti Vaš jedini roman. Teško da je moglo drugačije ispasti...

Znam – prosto je neverovatno, zar ne? Ne mogu biti srećnija ni iznenađenija.

Autor: Kejt Kelavej

Izvor: theguardian.com

Prevod: Aleksandra Branković

Foto: Garia Banks