Džejn L. Rouzen, autorka knjige „Devet žena, jedna haljina“ odgovara na 3 pitanja
Sudbine devet žena će se promeniti zahvaljujući haljini sezone: savršenoj crnoj haljinici koje svi žele da se dočepaju...O tome kako piše, i šta je htela da poruči svojim čitateljkama ovom knjigom, govori autorka Džejn L. Rouzen za sajt happyeverafter.
Džejn, reci nam nešto o tvojoj novoj knjizi „Devet žena, jedna haljina“.
„Devet žena, jedna haljina“ je knjiga koju nazivaju i ljubavnim pismom Njujorku, i ja volim da mislim da to zaista jeste tako. To je priča o jednoj haljini, iz robne kuće Blumingdejl, koja, bilo da je nošena jedno veče ili nekoliko minuta, ohrabruje devet veoma različitih žena i menja tokove njihovih života. Prava haljina može učiniti da se osećate kao da možete da osvojite svet, izjavite nekome ljubav ili da jednostavno primetite svoj potencijal. Ja se nadam da će „Devet žena, jedna haljina“ dati takvu vrstu ohrabrenja svima koji je budu pročitali.
Odakle crpite inspiraciju za pisanje?
Vrlo često to bude neka sitna misao, neobično opažanje ili anegdota. Ideju za ovu knjigu sam dobila nakon što mi je drugarica ispričala urbanu legendu, dok smo čekale prtljag na aerodromu „Kenedi“. Uplela sam tu priču u priču žene broj 9. Znala sam da to mora da bude kraj, pa sam priču razradila unazad.
Da li pišete na osnovu svog iskustva ili pažljivo osmišljavate svaki od svojih likova? Da li se to promenilo u nekom trenutku u vašoj karijeri ili način pisanja prilagođavate svakoj knjizi?
Prvo prečistim misli, tj. puštam ideju da se krčka u mojoj glavi; mnogo razmišljam o likovima i njihovim unutrašnjim putovanjima, od početka do kraja. Prečišćavam misli gde god da se nađem – u krevetu, ujutru, dok se pretvaram da još uvek spavam, dok se vozim podzemnom železnicom, dok uveče tonem u san. Onda na kartice, koje retko kada ponovo pogledam, ispisujem osnovne ideje za svaki od likova. Nakon toga jednostavno pišem i pišem i pišem kao da me niko ne gleda. „Devet žena, jedna haljina“ je bila malo komplikovanija u tom smislu. Da bih bila sigurna da se sve uklopilo kako treba, morala sam mnogo da radim na zapletu. U jednom trenutku, za vreme uređivanja knjige, bukvalno sam morala da napravim kalendar kako bih mogla da pratim gde se nalazi haljina. Tačno sam znala gde se haljina nalazi svakog dana. Bilo je preteško držati to samo u glavi.
Izvor: happyeverafter.usatoday.com
Džejn, reci nam nešto o tvojoj novoj knjizi „Devet žena, jedna haljina“.
„Devet žena, jedna haljina“ je knjiga koju nazivaju i ljubavnim pismom Njujorku, i ja volim da mislim da to zaista jeste tako. To je priča o jednoj haljini, iz robne kuće Blumingdejl, koja, bilo da je nošena jedno veče ili nekoliko minuta, ohrabruje devet veoma različitih žena i menja tokove njihovih života. Prava haljina može učiniti da se osećate kao da možete da osvojite svet, izjavite nekome ljubav ili da jednostavno primetite svoj potencijal. Ja se nadam da će „Devet žena, jedna haljina“ dati takvu vrstu ohrabrenja svima koji je budu pročitali.
Odakle crpite inspiraciju za pisanje?
Vrlo često to bude neka sitna misao, neobično opažanje ili anegdota. Ideju za ovu knjigu sam dobila nakon što mi je drugarica ispričala urbanu legendu, dok smo čekale prtljag na aerodromu „Kenedi“. Uplela sam tu priču u priču žene broj 9. Znala sam da to mora da bude kraj, pa sam priču razradila unazad.
Da li pišete na osnovu svog iskustva ili pažljivo osmišljavate svaki od svojih likova? Da li se to promenilo u nekom trenutku u vašoj karijeri ili način pisanja prilagođavate svakoj knjizi?
Prvo prečistim misli, tj. puštam ideju da se krčka u mojoj glavi; mnogo razmišljam o likovima i njihovim unutrašnjim putovanjima, od početka do kraja. Prečišćavam misli gde god da se nađem – u krevetu, ujutru, dok se pretvaram da još uvek spavam, dok se vozim podzemnom železnicom, dok uveče tonem u san. Onda na kartice, koje retko kada ponovo pogledam, ispisujem osnovne ideje za svaki od likova. Nakon toga jednostavno pišem i pišem i pišem kao da me niko ne gleda. „Devet žena, jedna haljina“ je bila malo komplikovanija u tom smislu. Da bih bila sigurna da se sve uklopilo kako treba, morala sam mnogo da radim na zapletu. U jednom trenutku, za vreme uređivanja knjige, bukvalno sam morala da napravim kalendar kako bih mogla da pratim gde se nalazi haljina. Tačno sam znala gde se haljina nalazi svakog dana. Bilo je preteško držati to samo u glavi.
Izvor: happyeverafter.usatoday.com
