Dž. M. Kuci o jeziku, pisanju i zadovoljstvu čitanja
Južnoafrički pisac Dž. M. Kuci autor je elegantnih, uznemirujućih i provokativnih romana. Njegova dela ovenčana su svim značajnim književnim priznanjima. Jedan je od samo četvoro dvostrukih osvajača Bukerove nagrade (1983. i 1999), a Nobelovu nagradu za književnost Švedska akademija mu je uručila 2003. godine.
Kuci ne voli da daje intervjue. Na ovaj razgovor je pristao pod uslovom da ne mora da govori o sebi, svom stvaralaštvu i političkoj sceni u Južnoj Africi. Bio je spreman da govori o drugim temama.
O afrikansu i Afrikanerima
„Ja sam mešovitog porekla. Pritom ne govorim samo o braku svojih roditelja. Majčina porodica, iako nisu bili rodom iz Engleske, kod kuće je govorila engleski jezik. Moj brat i ja smo kod kuće govorili engleski. Ali naš otac i njegova familija su govorili afrikans, i mi smo najveći deo svog detinjstva proveli u sredini u kojoj se govorio isključivo taj jezik. Kod kuće smo se sporazumevali na jedan, a van kuće na drugi način.
„Postoji jasna razlika, ili bar ja vidim jasnu razliku, između pojmova afrikans i Afrikaner. Afrikans je, po mom mišljenju, čisto lingvistički pojam sa izvesnim kulturnim prizvukom. Reč Afrikaner, bar u mom rečniku, nosi prilično tešku političku i ideološku konotaciju. U moje vreme, biti Afrikaner značilo je prigrliti ideologiju Holandske reformisane crkve i Nacionalne stranke i učestvovati u krstaškom projektu izgradnje posebnog i jedinstvenog nacionalnog bića belih Afrikanera. Kao prilično plašljivog dečaka, to me je veoma brinulo.“
O privlačnosti engleske kulture
„Odrastao sam u porodici u kojoj se mnogo čitalo i već kao dete sam se zaljubio u knjige. Posebno me je privlačila engleska kultura, naročito pozna viktorijanska era i ono što je engleska imperija za sobom ostavla u kolonijama. Rastao sam okružen tim etosom i nisam znao dovoljno da bih se od njega na neki način distancirao. Zato su junaci viktorijanskog doba bili ličnosti koje je vredelo imitirati.
„Bilo je teško ne osećati s marginalizovanim u južnoafričkoj unutrašnjosti pedesetih godina prošlog veka. Iz jednostavnog razloga što su se oni koji su vodili glavnu reč pošteno trudili da nas marginalizuju – i likovali kada bi im to uspelo. Verovali su da su u periodu posle završetka Burskog rata oni sami bili ugrožena populacija u vlastitoj državi. Formiranjem nacionalističke vlade 1948. godine ukazala im se prilika da nam pokažu gde nam je mesto. I uspelo im je.“
O značaju književnosti na početku novog milenijuma
„Na početku novog veka stiče se utisak da se piscima ne ukazuje dovoljno poštovanja, da se nedovoljno čita i da će se ubuduće još manje čitati. Usudiću se da kažem da mi polako ulazimo, ili smo već ušli, u fazu istorije ili postistorije u kojoj je ideja da su pisci bitni počinje da zvuči pomalo čudno ili staromodno.
„Zato smatram da bi, umesto što govorimo da je ovaj ili onaj pisac potcenjen, trebalo ozbiljno da shvatimo činjenicu da je potcenjena književnost kao takva.“
Autor: Elenor Vahtel
Izvor: cbc.ca
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Mariusz Kubik, http://www.mariuszkubik.pl - own work / CC BY 2.5 / Wikimedia commons
Kuci ne voli da daje intervjue. Na ovaj razgovor je pristao pod uslovom da ne mora da govori o sebi, svom stvaralaštvu i političkoj sceni u Južnoj Africi. Bio je spreman da govori o drugim temama.
O afrikansu i Afrikanerima
„Ja sam mešovitog porekla. Pritom ne govorim samo o braku svojih roditelja. Majčina porodica, iako nisu bili rodom iz Engleske, kod kuće je govorila engleski jezik. Moj brat i ja smo kod kuće govorili engleski. Ali naš otac i njegova familija su govorili afrikans, i mi smo najveći deo svog detinjstva proveli u sredini u kojoj se govorio isključivo taj jezik. Kod kuće smo se sporazumevali na jedan, a van kuće na drugi način.
„Postoji jasna razlika, ili bar ja vidim jasnu razliku, između pojmova afrikans i Afrikaner. Afrikans je, po mom mišljenju, čisto lingvistički pojam sa izvesnim kulturnim prizvukom. Reč Afrikaner, bar u mom rečniku, nosi prilično tešku političku i ideološku konotaciju. U moje vreme, biti Afrikaner značilo je prigrliti ideologiju Holandske reformisane crkve i Nacionalne stranke i učestvovati u krstaškom projektu izgradnje posebnog i jedinstvenog nacionalnog bića belih Afrikanera. Kao prilično plašljivog dečaka, to me je veoma brinulo.“
O privlačnosti engleske kulture
„Odrastao sam u porodici u kojoj se mnogo čitalo i već kao dete sam se zaljubio u knjige. Posebno me je privlačila engleska kultura, naročito pozna viktorijanska era i ono što je engleska imperija za sobom ostavla u kolonijama. Rastao sam okružen tim etosom i nisam znao dovoljno da bih se od njega na neki način distancirao. Zato su junaci viktorijanskog doba bili ličnosti koje je vredelo imitirati.
„Bilo je teško ne osećati s marginalizovanim u južnoafričkoj unutrašnjosti pedesetih godina prošlog veka. Iz jednostavnog razloga što su se oni koji su vodili glavnu reč pošteno trudili da nas marginalizuju – i likovali kada bi im to uspelo. Verovali su da su u periodu posle završetka Burskog rata oni sami bili ugrožena populacija u vlastitoj državi. Formiranjem nacionalističke vlade 1948. godine ukazala im se prilika da nam pokažu gde nam je mesto. I uspelo im je.“
O značaju književnosti na početku novog milenijuma
„Na početku novog veka stiče se utisak da se piscima ne ukazuje dovoljno poštovanja, da se nedovoljno čita i da će se ubuduće još manje čitati. Usudiću se da kažem da mi polako ulazimo, ili smo već ušli, u fazu istorije ili postistorije u kojoj je ideja da su pisci bitni počinje da zvuči pomalo čudno ili staromodno.
„Zato smatram da bi, umesto što govorimo da je ovaj ili onaj pisac potcenjen, trebalo ozbiljno da shvatimo činjenicu da je potcenjena književnost kao takva.“
Autor: Elenor Vahtel
Izvor: cbc.ca
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Mariusz Kubik, http://www.mariuszkubik.pl - own work / CC BY 2.5 / Wikimedia commons
Autor: Dž. M. Kuci
