Dva loša ubiše... Herkula – „Latinski glosar“ Vladete Jankovića
Nota bene!
Anno Domini 2021. u izdanju Lagune pojavljuje se „Latinski glosar“, plod marljivih istraživanja Vladete Jankovića, čiji curriculum vitae (CV) ne treba posebno navoditi, jer kad je danas reč o proučavanju klasične antike u srpskoj nauci, nesumnjivo je Janković primus inter pares, a njegovi radovi ne prestaju da privlače pažnju najšire moguće publike, pa će sigurno tako biti i sa „Latinskim (sic) glosarom“.
Svakako da nije culpa što je Janković u naslov uneo dotični atribut, ali je izraz sic (što nije skraćenica, nego celovita reč) ipak bilo potrebno umetnuti ne bi li se obratila pažnja na ono što i sâm autor u kratkom predgovoru naglašava.
Ergo, iako su sve odrednice u knjizi na latinskom jeziku (a i one koje su na srpskom, imaju svoje latinske ekvivalente), većina ih nije potekla među starim Latinima, nego su mnogi izvorno grčki ili hebrejski izrazi latinizovani još dok se skraćenica S.P.Q.R. odnosila i na dotične sredine i kulture, da bi u srednjem veku – kada Rimskog carstva više nije bilo, ali je latinski zato ostao lingua franca među zapadnoevropskim narodima – mnoge nove izreke bile skovane upravo na latinskom iako su potekle, exempli gratia, od jednog Nemca, ili Francuza, ili Holanđanina, ili Italijana.
Jankovićev „Latinski glosar“ od circa 300 stranica podeljen je, summa summarum, na tri veće celine, pa su latinske odrednice u prva dva segmenta poređane na osnovu toga da li je odvajkada postojao njihov srpski ekvivalent (koji nije uvek doslovan prevod, mada je smisao isti) ili su naknadno prevođene sa latinskog na srpski (pri čemu se ove druge neretko i unutar srpskog teksta navode u izvornom obliku, bez prevoda), dok su u trećem delu knjige date latinske skraćenice koje su i danas u upotrebi (premda su neke usko ograničene na administraciju, nauku etc.) i koje se uglavnom i pišu bez prenošenja na drugo pismo ili jezik.
Čitajući „Latinski glosar“ i prolazeći ne samo kroz latinske izraze i izreke, nego i kroz život i običaje antičkog sveta koji se savršeno ogledaju preko datih odrednica, mnoga terra incognita više nam neće biti nepoznata, a shvatićemo i da retuširanje i brisanje iz istorije nije izum dvadesetog, niti da je „dislajkovanje“ izum dvadeset prvog stoleća, kao i da lestve koje ničemu ne služe najbolje oslikavaju tako često pominjan status quo – a pošto već i samim tim što smo ovu knjigu uzeli u ruke nismo tabula rasa, nećemo tako olako kvariti tuđe krugove i pazićemo da ne poverimo kozi čuvanje kupusa.
Ponekad je putovanje kroz antičke izreke čudno i slojevito, sa neverovatnim uzročno-posledičnim tokovima, pa ne treba da nas iznenadi što danas niko ne bi mogao da se nazove akademskim građaninom (id est, bio bi skovan neki drugi termin, ali ne i ovaj) da svojevremeno jedan Atinjanin nije otkrio Jeleninoj braći gde je Tezej sakrio njihovu sestru – a ne bi bilo ni filmskog hita „Gladijator“ bez rediteljeve inspiracije jednom neoklasičističkom slikom, koja je pak bila inspirisana gladijatorskim borbama u starom Rimu.
Već se i na prvi pogled uočava da je „Latinski glosar“ pisan tako da bude razumljiv i prijemčiv širem krugu čitalaca, a ne samo stručnjacima za klasičnu antiku, pa je jasno da Janković nije ovo delo sačinio ad hoc, nego marljivim radom i istraživanjima, pa ako i ne pročitamo odmah od prve do poslednje stranice, setimo se bar one izreke za koju inače ne bismo ni pretpostavili da takođe ima svoju latinsku varijantu – bolje ikad nego nikad.
Arhimed je tražio oslonac da bi pomerio Zemlju, a Vladeta Janković je našao oslonac u klasičnoj antici i svojim je publikacijama pomerio granice naših saznanja o iščezlim svetovima i kulturama, ali je i pokazao koliko su drevne civilizacije još uvek prisutne čak i onde gde ih ne bismo očekivali i koliko su upletene u našu tradiciju, jer da nije tako, ne bi dva loša mogla da ubiju Herkula zato što ni Miloš Obilić ne može contra duos.
Autor: Dušan Milijić
Anno Domini 2021. u izdanju Lagune pojavljuje se „Latinski glosar“, plod marljivih istraživanja Vladete Jankovića, čiji curriculum vitae (CV) ne treba posebno navoditi, jer kad je danas reč o proučavanju klasične antike u srpskoj nauci, nesumnjivo je Janković primus inter pares, a njegovi radovi ne prestaju da privlače pažnju najšire moguće publike, pa će sigurno tako biti i sa „Latinskim (sic) glosarom“.
Svakako da nije culpa što je Janković u naslov uneo dotični atribut, ali je izraz sic (što nije skraćenica, nego celovita reč) ipak bilo potrebno umetnuti ne bi li se obratila pažnja na ono što i sâm autor u kratkom predgovoru naglašava.
Ergo, iako su sve odrednice u knjizi na latinskom jeziku (a i one koje su na srpskom, imaju svoje latinske ekvivalente), većina ih nije potekla među starim Latinima, nego su mnogi izvorno grčki ili hebrejski izrazi latinizovani još dok se skraćenica S.P.Q.R. odnosila i na dotične sredine i kulture, da bi u srednjem veku – kada Rimskog carstva više nije bilo, ali je latinski zato ostao lingua franca među zapadnoevropskim narodima – mnoge nove izreke bile skovane upravo na latinskom iako su potekle, exempli gratia, od jednog Nemca, ili Francuza, ili Holanđanina, ili Italijana.
Jankovićev „Latinski glosar“ od circa 300 stranica podeljen je, summa summarum, na tri veće celine, pa su latinske odrednice u prva dva segmenta poređane na osnovu toga da li je odvajkada postojao njihov srpski ekvivalent (koji nije uvek doslovan prevod, mada je smisao isti) ili su naknadno prevođene sa latinskog na srpski (pri čemu se ove druge neretko i unutar srpskog teksta navode u izvornom obliku, bez prevoda), dok su u trećem delu knjige date latinske skraćenice koje su i danas u upotrebi (premda su neke usko ograničene na administraciju, nauku etc.) i koje se uglavnom i pišu bez prenošenja na drugo pismo ili jezik.
Čitajući „Latinski glosar“ i prolazeći ne samo kroz latinske izraze i izreke, nego i kroz život i običaje antičkog sveta koji se savršeno ogledaju preko datih odrednica, mnoga terra incognita više nam neće biti nepoznata, a shvatićemo i da retuširanje i brisanje iz istorije nije izum dvadesetog, niti da je „dislajkovanje“ izum dvadeset prvog stoleća, kao i da lestve koje ničemu ne služe najbolje oslikavaju tako često pominjan status quo – a pošto već i samim tim što smo ovu knjigu uzeli u ruke nismo tabula rasa, nećemo tako olako kvariti tuđe krugove i pazićemo da ne poverimo kozi čuvanje kupusa.
Ponekad je putovanje kroz antičke izreke čudno i slojevito, sa neverovatnim uzročno-posledičnim tokovima, pa ne treba da nas iznenadi što danas niko ne bi mogao da se nazove akademskim građaninom (id est, bio bi skovan neki drugi termin, ali ne i ovaj) da svojevremeno jedan Atinjanin nije otkrio Jeleninoj braći gde je Tezej sakrio njihovu sestru – a ne bi bilo ni filmskog hita „Gladijator“ bez rediteljeve inspiracije jednom neoklasičističkom slikom, koja je pak bila inspirisana gladijatorskim borbama u starom Rimu.
Već se i na prvi pogled uočava da je „Latinski glosar“ pisan tako da bude razumljiv i prijemčiv širem krugu čitalaca, a ne samo stručnjacima za klasičnu antiku, pa je jasno da Janković nije ovo delo sačinio ad hoc, nego marljivim radom i istraživanjima, pa ako i ne pročitamo odmah od prve do poslednje stranice, setimo se bar one izreke za koju inače ne bismo ni pretpostavili da takođe ima svoju latinsku varijantu – bolje ikad nego nikad.
Arhimed je tražio oslonac da bi pomerio Zemlju, a Vladeta Janković je našao oslonac u klasičnoj antici i svojim je publikacijama pomerio granice naših saznanja o iščezlim svetovima i kulturama, ali je i pokazao koliko su drevne civilizacije još uvek prisutne čak i onde gde ih ne bismo očekivali i koliko su upletene u našu tradiciju, jer da nije tako, ne bi dva loša mogla da ubiju Herkula zato što ni Miloš Obilić ne može contra duos.
Autor: Dušan Milijić
