Dušan Vesić: Srednja klasa umrla je s Magi

„Margita Stefanović je dete srednje klase, najveće tekovine Brozove Jugoslavije. Njena smrt simbolično se poklopila sa našim bolnim otrežnjenjem da srednje klase u Srbiji više nikad neće biti“, govori autor knjige o članici rok grupe Ekatarina Velika

Koliko dugo je trajao proces istraživanja o životu Margite Stefanović Magi? Kako ste u tom obilju informacija i svedočanstava odvajali one relevantne?

Nije to dugo trajalo, godina i po nije mnogo za jednu tako opsežnu biografiju. Inače sam istoričar pa sam naprosto primenio metode istoriografije: prvo provera dostupnih podataka, papiri tamo gde ih ima, razgovori sa svedocima i dalja istraživanja dok se sve nije u potpunosti uklopilo. Ono što se nije uklopilo, jednostavno sam bacio. Kad pričamo o Margiti, ali i čitavoj toj generaciji, često spominjemo tragediju koja ih je zadesila. Kao da su ukleti bili. Zaboravljamo sa druge strane da nisu svi završili na taj način.

Čemu služi takav narativ? Mitomaniji, begu od odgovornosti, posebno u Margitinom slučaju, jer su se brojni ljudi koji su je poznavali itekako ogrešili?

To nema nikakve veze sa generacijom, pitate me o jednom uskom krugu ljudi. Troje glavnih članova EKV-a i neki njihovi prijatelji završili su život prerano i tragično. Verovatno se pojavila potreba da se sva ta nesreća nekako racionalizuje. A mitomanija i beg od odgovornosti napajaće se na čemu god mogu.

Ipak, pričamo o ljudima koji su širili vidike i koji ne bi voleli da se na njih sad gleda na taj način.

U tome se ne može tražiti neka pravda. Kad pričamo o mitomaniji naspram širenja vidika, to je kao da pokušavamo da objasnimo mačistima da prestanu ženama da daju cveće za 8. mart, jer one neće cveće, nego hoće da budu adekvatno plaćene za svoj rad. To su dva različita sveta.

Margita se često spominje u kontekstu fatalne žene. Nije li to pomalo muški, pa čak i šovinistički pogled na nju, koji omalovažava njenu ličnost i talenat?

Što se šovinizma tiče, femme fatale je blagonakloni šovinistički izraz za Magi, jer postoji i onaj brutalniji – ona narkomanka. Ali ja ne verujem da nju bilo šta može uniziti. Ona je to što jeste. Kad je ljudi izvedu iz jednog konteksta i uvedu u drugi, to svakako više govori o njima nego o njoj. Takva je naša društvena sredina, posebno surova prema ženama koje su drugačije. Kao da na njih mora da stavi neku lako prepoznatljivu etiketu, da ih svede na neki stereotip.

Koliko su takvi patrijarhalni stavovi uticali na njen život?

Njena nesreća produkt je patrijarhalnog društva oličenog najpre u njenoj porodici. U toj porodici, jedina moć koju je majka imala bila je moć nad ćerkom jedinicom i ta je moć, nažalost, bila apsolutna. Podrazumevalo se da Magi mora da ispuni svako očekivanje i istrpi svaki hir svoje majke, bez prava na razgovor. Ćutanje i nametanje očekivanja odlike su patrijarhalnih odnosa koje nijednom detetu ne prijaju, a ko je osetljiv, završava s gomilom problema. Samo se u patrijarhalnom društvu problemi ne rešavaju nego guraju pod tepih, a Magi je tako naučila kod kuće.

Roditelji su u Maginom životu odigrali veliku ulogu. Mama Desa posebno, ali ne treba preskočiti ni zanemarivanje oca. Često ističete da bi na optuženičkoj klupi zajedno sa dilerima morali da sede i sami roditelji?

Zato što neuravnotežena porodična situacija dovodi do interesovanja za teške droge. Kad bi roditelji bili pozivani na sud da objasne zašto su zapustili dete do te mere da se ono odalo drogama, možda bi dileri imali manje posla.

Spominjete izvesnog monaha Arsenija. Kakva je bila njegova uloga u stvaranju naknadne slike o Margiti, EKV-u i onima koji su svoje živote skončali na sličan način?

Nije ta osoba ključna ni za šta, sem što je njegovom pojavom počela ta serija laži o Margiti. Ljudi pitaju za njega ne verujući da neko može da bude toliki lažov. U 1980-ima Beograd je bio mali grad, svi smo se poznavali, a nikad niko nije čuo za njega dok nije objavio pamflet „Bog i rokenrol“. On je, kao, neki „verujući“, a lepo mu piše u božjim zapovestima da ne spominje ime božje uzalud.

Koliko su ti stavovi doprineli fami koju su tabloidni mediji prihvatili? Najčešće se ističe narkomanija, a retko kad umetnička vrednost njihovih života.

To što propoveda monah Arsenije nisu stavovi nego baljezgarije. Naravno da su one dobrodošle takvima kao što je on. To normalnom čoveku ne treba. Ali ni isprazni senzacionalizam tabloidnih medija nije mera javnosti. Javnost ne treba potcenjivati.

Koliko je teško bilo ulaziti u taj svet ljudi koji su vam bili, u neku ruku, idoli? Da li je došlo do nekih promena u vašoj percepciji?

Pre svega, ja nemam idole, niti sam ih ikad imao. Postoje samo ljudi čiji me rad zanima i postoje oni čiji me rad ne zanima. Svakako je teško kopati po tuđim ranama, čije god da su. Ali nisam ja lično saznao ništa novo što bi mi promenilo percepciju. Mi smo iz iste generacije, odrasli u istom gradu, u istom okruženju. Sve to što piše u knjizi sam već manje ili više znao, samo je trebalo preispitati stvari, postaviti ih na svoje mesto i spakovati ih u celinu.

Često spominjete kolegu rok kritičara Dragana Kremera, koji tvrdi kako najtalentovaniji odlaze i da je potrebna nova vrsta shvatanja njihovog delovanja. Da li je to moguće i da li će taj posao biti olakšan generacijama koje su rođene nakon njihove smrti?

Ne spominjem Kremera često, spominjem taj njegov tekst u Vremenu zato što mi je bio pri ruci kad sam pisao knjigu. Mislim da je stvarno bilo dosta patetičnih priča tipa „nebo uzima najbolje“. To postaje degutantno. Po tome, oni koje „nebo nije uzelo“ ne vrede ništa. Mislim da to nije generacijsko pitanje, nego pitanje koliko neko uopšte ceni ljudski život i na koji način. A što se tiče shvatanja ili vrednovanja dela, očigledno je da EKV traje, da uvek ima novu i mladu publiku. To iznova afirmiše njihove pesme kao vredne.

Maginu smrt stavili ste u ravan sa smrću Josipa Broza Tita i smrću Jugoslavije. Zašto?

Po meni, ta stabilna srednja klasa iz koje je Magi izašla najveća je tekovina Brozove Jugoslavije. Magi je dete te srednje klase. Njena smrt simbolično se poklopila sa našim bolnim otrežnjenjem da srednje klase u Srbiji više nikad neće biti.

Kako vidite danas razvoj rokenrola na našem prostoru? Da li je i dalje nužno biti pripadnikom srednje klase, kao što je to bio slučaj 1980-ih godina, ili se ta granica u potpunosti izgubila?

Ja taj razvoj ne vidim. Ja vidim da se rokenrol istrošio, verovatno na isti način kao nekad klasična muzika. Čini mi se da je mogućnost da se pojavi novi Džon Lenon jednaka mogućnosti da se pojavi novi Mocart.

Autor: Dejan Kožul

Izvor: portalnovosti.com