Drugi hispanoamerički književni prasak – značaj zbirke „Buntovnice s razlogom“

Možda će jednoga dana zbirka „Buntovnice s razlogom“ dobiti zasluženu odrednicu antologija, koju su priređivači Ksenija Bilbija i Branko Anđić skromno rešili da izostave pri takoreći oglednom pokušaju da na jednom mestu saberu sve najbolje što savremena hispanoamerička književnost nudi u domenu proze ispripovedane ženskim glasovima. Namerno izostavljam donekle banalizovan i već izlizan izraz „žensko pero“, jer jedan od kurioziteta knjige pred nama proizilazi upravo iz jasne odbojnosti gotovo svih zastupljenih autorki prema svrstavanju u okvire i ograničavanju rodnim kategorijama. Do koje mere seže opravdani gnev, pokazala je zabrana jedne od (ne)zastupljenih književnica, Samante Šveblin, da se njeni tekstovi nađu u bilo kom rodno svedenom izboru: ali će interesovanje za njih, nadajmo se, možda baš odsustvom biti dodatno podstaknuto.

Jer još jednu od specifičnosti čine dodaci svakoj od pripovedaka u vidu priređivačkih komentara, ujedno poetičkih, kritičarskih i kulturoloških „duela“ između Ksenije i Branka (ovako prisno oslovljavanje biram, ne iz nepoštovanja, već jer je reč o njihovom načinu predstavljanja ličnim imenima kroz beskrajno zabavne, stručne i eruditske pasaže). Oboje su dugogodišnji posvećenici i više nego odlični poznavaoci književnosti datog podneblja, pa i kada im se stavovi, ukusi ili ocene možda ne podudaraju, na kraju uvek dolazi do usaglašavanja pri kome ne samo čitaoci već i sami „duelanti“ mnogo štošta saznaju o odabranim umetnicama. Shodno tako ležernoj, razgovorljivoj koncepciji, podelili su ih između sebe u „timove“ od po dvanaest autorki, rođenih između 1969. i 1990. godine u Latinskoj Americi.

One potiču iz najrazličitijih sredina kontinenta, ali su gotovo bez izuzetka visokoobrazovane, često u imigraciji, dovoljno hrabre da krše tabue i tematske zabrane, karakterističnim stilom koji se teško može pripisati klišeiziranom „ženskom“ senzibilitetu. Baš naprotiv. U njihovom baratanju estetikom ružnog, tematikom mračnog, morbidnog, primordijalnog, grotesknog, zabranjenog, kontroverznog, crnohumornog, futurističkog – nekad i od svega pomalo – postoji mnogo tradicionalno „muške“ snage, nadovezivanja na prethodeći talas latino-kolega, a usled čega Bilbija i Anđić biraju da ih označe, ne kao drugi „bum“, već – „beng“ hispanoameričke proze na internacionalnoj sceni. Ovakav objedinjujući termin ukazuje na istovremenost kontinuiteta i odvajanja od „bumera“ 20. veka, promenu osećajnosti i perspektive, tematsko širenje pod uticajem višesmislenog „krvavog meseca“, a naročito umetničke kriterijume umesto onih najuočljivijih, rodnih.

I tu se najubedljivije razume značenje naslova knjige, vodeći kvalitet pristupa njihovom stvaralaštvu: savremene književnice žele da se dokažu isključivo objektivnim vrednostima, bez apriornog ispunjavanja bilo kakve agende, naročito uzevši u obzir da, kako Branko Anđić navodi, doba hipertrofirane političke korektnosti i nove normalnosti često dovodi dobre namere do njihovih apsurdnih suprotnosti.

Dvadeset tri pripovetke žanrovski i stilski su toliko raznovrsne da je nemoguće osetiti jednoličnost ili monotoniju, razbijene već neujednačenom dužinom, dinamikom i ritmom pripovedanja. Ipak, moguće je povući upadljivu liniju srodnosti, koja sve objedinjuje u logičku celinu – radi se o beskompromisnom bavljenju teškim pitanjima, škakljivim predmetima, nekad iz potpuno neočekivanog ugla i sa raznovrsnim rešenjima. Bilo to u domenu postnoar krimi priče, tzv. andske gotike, magijskog i hiperrealizma, poigravanja diskursima digitalnog doba ili parodiranjem ranijih žanrova, ne manjka im lucidnosti, oštre – pa i skandalozne – poente, smisla za manipulisanje stilovima i izneverenim očekivanjima zavedenih čitalaca.

Još nešto je u središtu interesovanja, pitanje ograničavajuće telesnosti kao podsticaja na zločin („Zverstvo“ Jolande Arojo Pisaro), incest i pedofiliju („Lice na jastuku“ Dženifer Torndajk, „Sunce mog života, vatra moga tela“ Lilijane Blum), ali i fenomena usamljenosti praćenog posledičnim nemogućstvom održanja veze („Računanje, preračunavanje“ Andree Ćapele, „Ono što nikad nismo bili“ Margarite Garsije Robajo). Nailazi se na testiranje granica vremena i prostora („Pećina“ Lilijane Komansi), odlične varijacije svedenih, majstorski oblikovanih krimi-crtica („Lasanovi“ Džesike Klark), izokrenute perspektive (Alehandra Kostamagna u „Ogledalu“ i Valerija Korea Fic pričom „Kako u tvom tako i u mom telu“). Zbirku otvara problematizovanje postignutog feminističkom borbom, višestruko nagrađivana pripovetka Marijane Enrikes „Ono što smo izgubile u vatri“, a naročito se izdvajaju „Tereza“ (autorka je Paulina Flores) i „Ptoza“ (Gvadalupe Netel), pogledom stranca i kratkim prodorom u tuđi život, sa iznenađujućim obrtima. Izvanredan primer neprekinutog toka svesti/unutrašnjeg monologa ojađene majke predstavlja priča „Jao“ Line Meruane, dok „Večno žuto“ Solanž Beotegi donosi provokativnu, odlično poentiranu ironiju. Nostalgični „Nam“ (Marija Fernanda Ampuero) bavi se isprva suptilnim, pa eksplozivnim razotkrivanjem porodične tajne od strane posmatrača vođenog zabranjenom naklonošću, dok je senzualno-voajerski „Nemir anonimnosti“ (Andrea Jeftanović) možda najblistaviji primer odabrane proze.

Već samim opredeljivanjem za većinom pomeren ugao gledanja i nipošto isključivo ženske, kamoli „ženstvene“ naratore, književnice otkrivaju prvi, najizrazitiji nivo svoje pobune. Drugi se odnosi na odvažno otvaranje tematsko-motivskih područja od kojih i mnogo iskusnije kolege zaziru, a za šta one pronalaze pokriće možda upravo zahvaljujući rodnoj pripadnosti i pretpostavljenoj perspektivi kao zaklonu. Ništa manje razigrane i uzbudljive od same pripovedne proze, mora se ponovo naglasiti, jesu izvantekstovne „prepiske“ priređivača koje obrazlažu, opravdavaju i na najbolji način pripremaju čitaoca za upoznavanje sa pojedinačnim poetikama.

Atmosferičnost zastupljenih priča takođe je nezanemarljiva, u pojedinim slučajevima prelazeći na teren izrazite filmičnosti. Širenjem perspektive i dubljim uvidom u skrivene želje, strahove, opsesije svojih junaka, ujedno ističu kompleksnost slabih, marginalnih, nevidljivih, ali složenošću unutrašnjih svetova i te kako relevantnih bića. Usudivši se da stupe na posebno klizavo tlo, umetnice nastavljaju da slede uveliko prihvaćenu i naširoko omiljenu liniju čudnovatosti svog podneblja koju su proslavili prethodnici iz „bum“ generacije. Njihovo stvaralaštvo se, prema tome, nadovezuje, ali i osamostaljuje, intertekstualno obraća i samovoljno beži iz očinskog doma iliti okrilja senke Kortasara, Markesa, Karpentijera... One su izrazite kosmopolitkinje, kao po pravilu u nekom trenutku naviknute na cenzuru, neopterećene okoštalim formama i začuđujuće negadljive na – krv.

Više nego dovoljni razlozi za upoznavanje sa proizvodima pokvarene mašte, neustrašivog pera i neograničene vizije buntovnica kojima, sigurni su priređivači, pripada književna budućnost.

Autor: Isidora Đolović