Jedan književni kritičar iz bivše Jugoslavije, početkom osamdesetih godina, povodom „kapitalnog“ izdavačkog projekta objavljivanja sabranih dela Harolda Robinsa, čuvenog autora avanturističkih pulp romana, napisao je da Robinsova dela ne karakteriše istančan stil pisanja, ali zato „u njima ima više radnje nego u celoj posleratnoj jugoslovenskoj književnosti“. Ako ste pročitali makar i jednu Robinsovu knjigu, onako, kao guilty pleasure, onda savršeno razumete koliko je ovaj opis njegovog stvaralaštva tačan.

Upotrebio sam ovu digresiju kako bih vam slikovito približio roman „Dripačka rapsodija“ Aleksandra Bilanovića, jer se i u ovom slučaju radi o delu za koje bi se moglo reći da ima više radnje nego u romanima svih dobitnika najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji u poslednjih petnaestak godina. Bilanović nas, pišući u prvom licu, vodi na fantastičnu vožnju kroz miks mitskih i futurističkih mesta modernog sveta, a na ovom putovanju njegov alter ego Edvard Nikolić služi kao neka vrsta turističkog vodiča; ali vodiča koji je neprestano pijan i drogiran, tako da čitalac, kao deo grupe turista, nema pojma kuda bi vodič Nikolić mogao da povede svoje putnike i kakav haos ih čeka iza narednog ugla.

„Dripačka rapsodija“ je puna akcije u najboljem maniru Robinsovih avantura – putovanja, tuče, drogiranje, žene, plaže, jahte, luksuzni hoteli, noćni klubovi, zalasci sunca, još žena, kriminalci, deca vojnici, šamani, prevaranti, nostalgija, patetika, testosteron, serotonin, ludilo, put ka izlečenju... Od prve do poslednje stranice, Bilanović se ne smiruje, njegove rečenice sprintuju poput Juseina Bolta u nove avanture, a njegov izraz, za koji je urednik ove knjige Vladimir Tabašević konstatovao da ima „stilskih manjkavosti, nekad naivnih opisa“, zapravo je toliko živ i „kolorfulan“ (da upotrebim jedan bilanovićizam) da bi svaki pokušaj „pripitomljavanja“ ovog teksta bio čista blasfemija.

Svoju priču Bilanović započinje u Beogradu krajem osamdesetih godina prošlog veka, zatim prolazi kroz pakao devedesetih, kada Edvard Nikolić započinje karijeru u Državnoj bezbednosti, upoznavši se, između ostalog, i sa svakodnevicom bračnog para Milošević u vili na Dedinju, gde je „instalirao kablovsku televiziju“. Žižna tačka radnje je njegov odlazak u London, gde radi na vratima noćnih klubova i kao diler narkotika, upoznajući nas sa mračnom stranom prestonice ludih noćnih zabava i mega korporacija čiji delatnici preko dana zgrću milione na finansijskim tržištima širom planete, a noću troše silni novac na kokain i zabavu uz prelepe devojke sa Istoka.

Ni za trenutak ne spuštajući nogu sa gasa ovog romana-autobusa, Bilanović nas vodi do Škotske na par meseci, a onda naglo premešta u živopisni Rio de Ženeiro u kojem posećujemo zloglasne favele i dočekujemo svitanja na beskrajnim plažama. U istom stilu, Bilanovićev Nikolić obilazi i Buenos Ajres, prestonicu Čilea Santijago, Limu u Peruu, Maču Pikču, Manaos gde nije sreo Mister Noa... Sve do do dubina Amazona gde njegove avanture prestaju da budu telesne i materijalne, zalazeći u duhovne sfere prilikom susreta sa živopisnim šamanima i lokalnim plemenima. Čak i na ovom nivou priče, Bilanovićeva naracija ne gubi prvobitni intenzitet. Njegov odnos prema životu i njegovom prepričavanju je vazda isti – bilo da se radi o susretu s nadnaravno obdarenim tamnoputim transvestitom u toaletu londonskog kluba ili šamanom koji ga je napojio misteriznom ajahuaskom u dubinama Amazona.

Ako još niste izabrali knjige koje ćete poneti sa sobom na ovogodišnje letovanje, bilo da krenete put grčkih plaža ili srpskih planina, Bilanovićeva „Dripačka rapsodija“ je najtoplija preporuka. Reč je o 316 strana lude avanture, uz koju ćete se ismejati, šokirati, svašta novog naučiti, pa i, bogme, štošta zapitati o smislu svog života i egzistencije.

Autor: Dejan Katalina, novinar i pisac
Izvor: Nedeljnik