Dragan Velikić: Svako svakog ima u džepu, čovek bez mrlje je neupotrebljiv

Nedavno je na vrlo interesantnoj književnoj večeri u Delfi Caféu u Beogradu promovisana najnovija knjiga Dragana Velikića „Bratstvo po mrlji” (Laguna) koja je zbirka njegovih tekstova, kolumni u kojima su „glavni junaci“ sitnice i krupnice realnosti u kojoj živimo, a pisanih godinama u raznim stranim i domaćim listovima. Reč je o izdanju koje, najkraće, slovi za knjigu stida i opomene, a te nedavne večeri, gost iznenađenja i za samog autora, Miljenko Jergović je, između ostalog, rekao: „Ovo je knjiga eseja o vremenu, o našoj epohi. Velikić je subverzivno pristojan čovek. On je individualac koji protiv sebe ima sve, a zapravo se ponaša kao pravi džentlmen, kao da je ceo svet na njegovoj strani“. Po rečima Danice Vučinić, sa kojima se vidno složila prepuna sala publike, „Dragan Velikić ima mnogo više talenta da prepozna vest nego mnogi novinari na našoj medijskoj sceni. On razotkriva, razobličava, opisuje i kritikuje visoku politiku na malim primerima u kojima svako od nas može da se prepozna“. Marko Vidojković je napomenuo: „Velikić uporno u ovoj knjizi sažima suštinu, ide iz suštine u suštinu, čini ono što bi svaki pravi intelektualac trebalo da čini, uporno ukazujući šta ne valja. On na jedan gospodski, fenomenalan način objašnjava koliko smo truli i koliko smo pali“.

Pitamo ga, na početku razgovora, kakav je njegov utisak o promociji.

– Veče koje ću pamtiti, ne samo zbog izuzetne posećenosti uprkos lošem vremenu, već zbog svega što su Danica, Miljenko i Marko rekli. Za pamćenje je i publika. To su trenuci kada osetim da ima smisla to što radim.

Knjiga nosi indikativan naziv – Bratstvo po mrlji?

– Na taj vrh koji o našim životima odlučuje, politički i ekonomski, mogu da se popnu samo ljudi sa prljavim biografijama, ono što se u narodu kaže – sa puterom na glavi. Što veća mrlja u biografiji, to garantuje veću moć, jer time je i potencijal za ucenjivanje veći, pa je takav čovek rado viđen u svakom biznisu, odnosno „biznisu“. Čovek bez mrlje je neupotrebljiv, on je disonanca, pucanj na koncertu, dok je čovek sa mrljom lak za manipulisanje, jednostavan da se kupi, da bude ucenjen, ali i da ucenjuje druge. Svako svakog u džepu ima. Bratstvo se širi, a mrlja je preporuka. Sumnjiva prošlost je kapital bez kojeg u Srbiji nema napredovanja u politici. A rekao bih – i ne samo u Srbiji.

U jednom od tekstova kažete – Srbija je postala privatan posed?

– Ovo je privatna država u kojoj su institucije samo makete. Običan građanin, ukoliko nije član naprednjačke stranke, prepušten je na milost i nemilost. Podatak da 80 odsto stanovništva živi u siromaštvu je zastrašujući. Pre dve nedelje Miroslav Stojanović (44) iz Jelašnice presudio je sebi insekticidom etiolom. Uoči tragedije rekao je sestri: „Ne mogu više da podnesem bedu“. Ovde ljudi gladuju, ubijaju se zato što ne mogu da plate račun za struju. I zato sav taj lunapark u koji je Srbija pretvorena. Zato jelke i jarboli, novogodišnji ukrasi od oktobra do septembra, zato rijaliti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da ti bedni i poniženi građani ne vide u čemu žive. Srbija je zemlja pod anestezijom.

Na strani 196, poglavlje „Najgori dolaze“ počinje rečenicom „Vreme u kojem živimo najbolje odražava nadimak jednog novosadskog kriminalca: Strahota“. Šta biste danas tome dodali, oduzeli...?

– Nažalost, ništa. Simptomatično je da taj gospodin Strahota (kako bi ga verovatno oslovio jedan bivši ministar unutrašnjih poslova iz vremena demokrata) u slobodno vreme, kada nije zauzet poslovima u podzemlju, radi kao konzervator u jednom novosadskom muzeju. Dakle, on svoju platu u „nadzemlju“ legalno zarađuje iako nema za taj posao položen stručni ispit. Ne znam da li još radi „na belo“ u tom muzeju. Nebitno. Jer, ako se veliki državni poslovi rade na crno, Strahotine strahote su zaista zanemarljive.

U tekstu „Premijersednik“ konstatujete da mi nemamo državu jer je i Ustav mrtvo slovo na papiru.

– Prošle su pune dve godine otkako je jedne aprilske noći obavljeno rušenje u Savamali od strane ekipe pod fantomkama. Te noći se policija samoukinula. Od tada traje pozorišna predstava u izvođenju Fantom teatra. Da li iko sa koeficijentom inteligencije ne većim od broja cipela koje nosi može poverovati da se akcija u Savamali mogla obaviti bez znanja organa bezbednosti? Zamislite koliko ova vlast prezire svoje građane kada do dana današnjeg nije otkrila počinioce te kriminalne radnje. Naravno, iza kriminala u Savamali stoji država. A zna se i ko upravlja četvoropregom apokalipse.

Šta biste savetovali nekom mladom čoveku kad bi vas upitao šta da radi?

– Mladoj, pametnoj, školovanoj osobi bih savetovao da se iseli iz Srbije. Ali, ukoliko odluči da ostane, onda je moj savet da se bori za osnovno ljudsko dostojanstvo. Jer opstanak ove vlasti zavisi od spremnosti građana da se ne mešaju u politiku, da gledaju svoja posla, da ćute i trpe.

Knjiga nosi podnaslov: hronika našeg odustajanja. Nije li to zapravo naša dijagnoza?

– Naš najveći problem je odustajanje od vlastitog mišljenja. Ličnost obitava u prvom licu jednine. Poslednji izbori su pokazali da građani Srbije više vole da se sakriju u prvo lice množine - MI, i da svoju sudbinu daju u ruke onima koji su ih doveli do dna.

U romanu „Ruski prozor“ kažete da odnos prema stvarima (više) nije pitanje morala nego stomaka (ili možeš ili ne možeš da svariš). Gde je Bratstvo po mrlji između (ne)mogućnosti života šireg od priče i (ne)postojanja snage da se ispoštuje sopstveni stomak?

– Nisu to ljudi o kojima pišem, ti iz tog bratstva, niti ja njih poznajem; ja se samo bavim posledicama njihovog delovanja na naše živote. I ne verujem da su ti organizmi uopšte rođeni sa stomakom, ili sa obrazom... Simpatični kriminalci postoje samo u filmskim limunadama, u životu to su ljudi bez osećanja, empatije, saosećanja za bilo koje ljudsko biće. To su silovatelji i mučitelji iz rata, oni što žive ljude zapale u crkvi, a onda njihove automobile voze, njihovom belom tehnikom trguju ili je u svoje kuhinje smeštaju... To su ljudi bez trunke odgovornosti jer rasprodaju ovu zemlju, jer trange-frange predaju i preprodaju jedni drugima fabrike, pozorišta, tuđe penzione fondove, televizije sa nacionalnim frekvencijama, oranice, žive ljude... Žive ljude! Na ulicu, bez plate, bez penzije, bez života. Postavljaju nepismene nesposobnjakoviće na odgovorna mesta; pristaju da - iako su nepismeni nesposobnjakovići - donose odluke sa dalekosežnim posledicama po druge ljude, po mnogo drugih ljudi. Zašto? Za glasački listić, jeftin ručak u skupštinskom restoranu, ukradene dnevnice. Ali, kad pominjem stomak, ne obraćam se ja njima, oni ga nemaju. Obraćam se ljudima koji ćute, trpe, prave se da ne vide, i pristaju da zaborave, za neku malu nadoknadu pristaju da zaborave da imaju stomak. I da ih boli.

Roman o Beogradu

Dotaknimo se književnog stvaralaštva. Pišete li novi roman?

– Već dve godine pišem roman o Beogradu. Radni naslov je „Adresa“. Život grada, njegovo postojanje u vremenu, ali i život jednog običnog čoveka u tom gradu, i u paralelnom vremenu – onom sopstvenog postojanja i onom postojanja grada – to želim da uhvatim. Toliko toga je prošlo ovim gradom, toliko naroda, vojski, nebrojeno različitih života, što mora biti da je ostavilo neki trag, da utiče na naše živote, da nam nešto govori, šapuće. Naravno, bavim se mnogo više ovim našim vremenom, ali imam potrebu da ga stavim u širi kontekst. Nadam se da ću roman završiti do kraja godine, kako bi izašao kod Lagune na proleće.

Autor: Tatjana Nježić

Izvor: Blic