Dragan Velikić: Stvarnost kakvu nam je i sam život isporučuje
Naša publika rado čita NINovce i rado čita nobelovce. Do te mere da je i to postala neka vrsta pomodarstva. Zato mnoge knjige ovenčane nagradama imaju kratak vek trajanja, ne ostavljaju dublji trag među čitaocima, brzo padaju u zaborav. To međutim nije slučaj sa Draganom Velikićem.
Spektakl se krije u Velikićevom pisanju, u detaljima, u majstorskom načinu na koji nam dočarava jedan daleko prošli svet.
Još se sa Ruskim prozorom on popeo na sam vrh srpske književnosti, a sa Islednikom je zacementirao tu poziciju, obezbedio književnu besmrtnost, rame uz rame sa Ivom Andrićem, Mešom Selimovićem, Danilom Kišom, Borislavom Pekićem… U Velikićevom slučaju najveća književna odličja pomažu da nešto zaista vredno zainteresuje širu čitalačku publiku. To je jedan od retkih slučajeva kad se ukus kritičarske i čitalačke publike potpuno poklope. Što je najvažnije, Velikićeve knjige nastavljaju da žive. Islednik već mesecima ne silazi sa bestseler lista. Tako da ovaj pisac postaje naš Umberto Eko, koji svojom pojavom i radom razbija opšte prihvaćeni izdavački mit da ljudi žele da čitaju samo laku literaturu.
Islednik je knjiga koja zahteva veliki intelektualni angažman. To ne treba kriti, ali to treba shvatiti kao nešto pozitivno, jer retko su knjige nad kojima, kao čitaoci, tako uspešno možete da bildujete svoj mozak. Ako bismo jednom rečju morali definisati ovo delo, onda bismo mogli reći kako je Islednik ispovedni roman o majci. To samo nominalno, naravno, pošto već na startu postaje jasno kako se Velikićeva knjiga pretvara u nešto mnogo dublje i šire, u nešto što se ne može lako opisati rečima.
Vest o smrti majke, koja glavnog junaka, inače piščevog alter ega, zatiče u Budimpešti, pokreće lavinu sećanja na davno prošle događaje. Kao šezdesetogodišnjak, pripovedač polako počinje da odmotava klupko svog života od najranijeg detinjstva pa do današnjih dana. U ovome nema ništa spektakularnog. Spektakl se krije u Velikićevom pisanju, u detaljima, u majstorskom načinu na koji nam dočarava jedan daleko prošli svet.
Islednik je knjiga koja zahteva veliki intelektualni angažman. To ne treba kriti, ali to treba shvatiti kao nešto pozitivno, jer retko su knjige nad kojima, kao čitaoci, tako uspešno možete da bildujete svoj mozak.
Sećanja na majku, oživljavanje onih događaja u kojima je junakova majka bila glavni akter, kao što već rekosmo, samo su početak jedne priče koja ide mnogo dublje i šire. Majka je tu samo katalizator. Ta priča grana se u bezbrojnim pravcima, zahvatajući sve moguće krakove ličnih i kolektivnih povesti. Tako da smo mi jednog trenutka na solunskom frontu, zajedno sa junakovim pradedom, a već sledećeg, šetamo Pulom sezdesetih godina, boravimo u vilama i hotelima Jadrana koji više ne postoje, suočavamo se sa tragičnom sudbinom porodice Hiterot koji su razvili turizam u Rovinju…
Islednik je autobiografski roman u kojem se fikcija i stvarnost razvijaju do granica gde ih je nemoguće razlučiti. Stvarne ličnosti poput pisca Aleksandra Tišme ili već pomenutih Hiterotovih, preklapaju se sa junacima i događajima za koje samo možemo naslutiti da su proizvod mašte piščevog alter ega. Gradovi poput Budimpešte, Beograda, Beča, Vinkovaca, Pule, Rijeke i Soluna, jednaki su junaci Velikićeve proze kao i sami ljudi. Lične povesti i sudbine njegovih junaka, samo su povod za jedno dublje uronjavanje i u društveni kontekst. Tako mi u romanu šetamo kroz razne epohe nekadašnje Jugoslavije, prisećamo se događaja, euforija i mitova koje smo i sami proživeli, ako imamo dovoljno godina.
Treba naglasiti kako je Velikićeva proza lišena bilo kakve sentimentalnosti. Mi u Isledniku ne možemo pronaći ni trunku patetike. Samo realizam u svom najčistijem i najneutralnijem obliku. Ogoljenu stvarnost onakvu kakvu nam je i sam život isporučuje – nimalo jednastavnu, tešku, mučnu, nejasnu, besmislenu, prolaznu, ali u isto vreme veličanstvenu, lepu i vrednu življenja. Koliko god da govori o teškoćama i apsurdima života, Velikić ga u isto vreme i slavi na veličanstven način. Kao što kaže na jednom mestu u Isledniku:
Život je Božje delo dato na privremenu upotrebu.
Upotrebimo ga pametno.
Autor: Vladimir Vujinović
Izvor: Sledeća dobra knjiga
