Književna publika u Republici Srpskoj imala je priliku da se druži sa Draganom Velikićem i uživa u predstavljanju višestruko nagrađivanog romana „Islednik“.
Velikić je predstavio „Islednika“ u Kozarskoj Dubici 30. marta, u Prijedoru 31. marta i u Banjaluci 1. aprila. 2016. godine.
Velikić je rekao da mu je ovo druga Ninova nagrada i da je prvi put to prestižno priznanje dobio 2007. godine za roman „Ruski prozor“. „Nekako je uvreženo mišljenje da se ova nagrada dobije samo jednom, a Oskar Davičo je tri puta dobio Ninovu nagradu. Zahvalan sam što je žiri procenio da je moj roman bio najbolji u 2015. godini, ali se nadam da neće proći mnogo vremena i da će još neko od ranijih dobitnika ponovo dobiti ovu nagradu“, naveo je Velikić. Predstavljajući roman „Islednik“, on je istakao da je ključ knjige pokušaj da se oživi cela jedna epoha, odnosno epohe. „Roman obuhvata period od Prvog svetskog rata i požara u Solunu 1917. godine, pa sve do 2012. godine. To je period od 100 godina kroz jednu porodičnu priču i mnoge teme kao što su migracije, zaborav, Alchajmer. Ovaj roman se razlikuje od mojih prethodnih po tome što u njemu nema izmišljenih junaka“, rekao je Velikić.
Organizator prve promocije u Republici Srpskoj bila je Narodna biblioteka „Ćirilo i Metodije“ čiji je direktor Mara Ećim istakla da je već postala dobra praksa da se prijedorskoj publici predstavljaju dobitnici Ninove nagrade.
Književno veče i promociju romana „Islednik“ u Kozarskoj Dubici organizovala je narodna biblioteka, i to povodom dana ove biblioteke koja je obeležila 52 godine postojanja.
„Čovek se posle ispovesti ne oseća ništa čistiji nego što je bio pre nje. Naprotiv. Oseća se kao kanta za đubre. Pošto je izbacio iz sebe sve svoje bolje verzije, ostao je s najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda“, rečenica je iz knjige „Zlatno runo“ Borislava Pekića, koja je bila početni takt romana „Islednik“ Dragana Velikića. Ova Ninovom nagradom ovenčana knjiga konačno je u petak predstavljena i u Banjaluci, a tom prilikom Velikić je govorio i o malo poznatim detaljima vezanim za ovo delo. „Na neki način ta rečenica je moto ovog romana. Jer onog momenta kada mi na neki način nije išlo pisanje ’Islednika’, naišao sam na tu Pekićevu rečenicu koja je tako duboko ostala u meni i rekao sam da to treba da bude početni takt mog romana“, otkrio je Velikić. „Islednik“, do sada već dobro poznat čitalačkoj publici, roman je koji tretira krupna, ozbiljna pitanja. Govori o životu, navikama, svakodnevici. Velikić u „Isledniku“ piše i o nezdravim opsesijama stanovanjem, okućivanjem, o neprelaznim carstvima kućnih pragova. Glavnom junaku dao je vlastito ime, a ovaj pisac to objašnjava ovako. „’Islednik’ se i razlikuje od svih prethodnih romana po tome što tu ne postoji nijedan izmišljen lik. Stvarnom junaku dao sam vlastito ime, a svaki pisac piše iz svog trezora. Dakle, uvek pišemo iz tog rezervoara vlastitog iskustva“, pojasnio je on. Napomenuo je da se knjiga piše baš kao i život što se piše, kada skrenete u neku ulicu i sretnete nekoga, moguće je da promenite sve svoje planove, tako da se i dosta toga menja tokom samog stvaranja u odnosu na početnu temu. „Nakon promocije mog romana ’Bonavia’ u Hrvatskoj prilazi mi čovek mojih godina i kako progovara, po tom dubokom, zvonkom glasu ja se automatski sećam da je to moj drugar iz srednje škole Goran Ban. A on tu noć dolazi da bi mi vratio logaritamske tablice koje je od mene posudio pre 40 godina“, priča Velikić pomalo neobično iskustvo koje će mu kasnije poslužiti da formira jedan od likova u „Isledniku“. Tokom razgovora kasnije, priča Velikić, Ban mu otkriva čime se bavi sada, kako je živeo kroz te gotovo četiri decenije, a pred Velikićem izranja čitav svet slika opisan kasnije u „Isledniku“. U šaljivom maniru Velikić je otkrio da mu je reklamu za knjigu napravio i Miroslav Ilić kada je Harisu Džinoviću, sa kojim je bio u žiriju jednog muzičkog takmičenja, rekao da pročita „Islednika“, makar stranu 94.
