„Dorotej” postao srpska klasika
Arilje - Johan Lavundi iz Ulma upravo je završio nemački prevod „Doroteja” i obavestio pisca Dobrila Nenadića da je tekst ipak poslao na korekturu iako mu je to maternji jezik. Lavundi je rođen u Apatinu dok mu preci potiču iz Alzasa, prijateljima se predstavlja i kao Jovo a književniku, kojeg dosad nijedared nije sreo, poslao je poruku gde veli: „Ja sam oficijelno stoprocentni Švabo ili Švabac mada se tako nikako ne osećam, već se identifikujem sa Srbima koje doživljavam kao svoj pravi narod” - donosi „Politika” u štampanom izdanju.
Nenadić nam je ovih dana predočio deo prepiske iz koje se vidi kako je Lavundi uopšte došao na zamisao da prevede roman ariljskog književnika, čije se prvo izdanje u Srbiji pojavilo daleke 1977. godine, kad su i najveći pisci svoja remek-dela još kucali na pisaćim mašinama.
„Bila je to moja inicijativa jer sam, priznajem, ostao šokiran slučajno saznavši da `Dorotej` još nije preveden na nemački. Ja sam taj Vaš roman kupio čak 1978. godine (sa slikom Milića od Mačve na naslovnoj strani) i zaljubio se u njega. Verovali ili ne, nakon dolaska i neplaniranog ostanka u Nemačkoj 1986. godine, dakle mnogo pre no što sam se počeo baviti literarnim prevođenjem, zamišljao sam početak romana, i to na nemačkom, sa onim Dimitrijevim - `Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta`. Nisam roman imao kod sebe, ostao mi je u Apatinu, ali mi se ta početna rečenica urezala u mozak. Tu i tamo se samostalno motala po glavi, naročito nakon početka aktivnijeg bavljenja literarnim prevođenjem (2010/11), kada sam, uopšte kao prvi prevodilac preveo kompletnog (Branka) Miljkovića, povodom njegovog 50 - godišnjeg jubileja na jedan strani jezik” - poručio je Lavundi iz Nemačke.
Navodi da je svojevremeno bio „ne stoprocentno, već hiljaduprocentno bio siguran” da je „Dorotej” davno preveden na njegov maternji.
„Da nije tako, saznao sam tek prošle godine, kada sam na internetu pročitao da je roman nakon 40 godina od objavljivanja preveden na engleski. To me je navelo da pogledam na koje je jezike uopšte prevođen i primetio da nemački nije na spisku. To me je još više iznenadilo i prvo što sam napravio je bilo da pogledam koji je poslednji izdavač. To je `Laguna`, pa sam se bez okolišanja obratio njima i ponudio da roman prevedem na nemački, da makar malo ublažim tu do neba vapijuću nepravdu. Ostatak znate. Dejan Mihailović iz `Lagune` je mojim predlogom bio oduševljen i napisao mi je da se i Vi s tim slažete.”
Iskrsao je i problem, ali ipak rešiv:
„Roman ovde nisam imao. Međutim, kako sam u septembru išao u Novi Sad, na dodelu nagrade `Teodor Pavlović`, koju sam u `Matici srpskoj` dobio za najbolju knjigu 2016/17, u biblioteci `Matice srpske` pronašao sam `Doroteja` i kupio ga. Bila je to edicija deset najboljih romana koji nisu dobili NIN-ovu nagradu.”
Prevodilac u pismu objašnjava da je kao „preterani perfekcionista” markirao pojedine, nemačkom čitaocu nepoznate pojmove, ukupno 25, tražeći od Dobrila sinonime.
Recimo: Birska pećina (od mesta Bir), ribe otrovane isceđenom divizmom (stari način ribolova), težinovo močilo (bara u kojoj se kiseli konoplja), kanata (karoserija zaprežnog vozila), vavoljiti (premeštati zalogaj po bezubim ustima), njočati (izmotavati se neartikulisanim zvucima), apišta (sitna opaka stvorenja), tropajući (pada mokar sneg), klik (brdo), dohijar (monaško poslušanje), suđaja (koja određuje sudbinu)... U zagradama su Nenadićevi odgovori. Izdavač „Doroteja” na nemačkom još nije određen.
Pripovest o kaluđeru vidaru iz doba kralja Milutina do sada je doživela 16 izdanja u ukupnom tiražu većem od 200.000 primeraka, prevedena je i objavljena na ruski, poljski slovenački i makedonski jezik. Dvojezično izdanje srpsko-englesko pod naslovom „Dorotej – Dhoroteus” izašlo je u izdanju autora, završen je prevod na španski, traži se izdavač, priča ovog romana filmovana je i izvedena kao pozorišni komad, a bejaše najčitanija knjiga u Narodnoj biblioteci Srbije za 1978.
„Prevod na nemački jeste iznenadna, velika čast za mene, nemački je pored engleskog, španskog ruskog i francuskog veliki svetski jezik, ali moram da je podnesem ćutke, pomalo sam sujeveran jer sam odavno primetio da čim se nečim pohvalim smesta stiže kazna. E, sad, da ne bih iskušavao vraga valja mi da ćutim i da čekam, valjda će nešto biti ako bude i kad bude“, kazao je Dobrilo Nenadić za „Politiku”.
Pošto nemački prevodi zauzimaju više prostora od srpskih, knjiga će imati oko 300 stranica i još dvadesetak u raznim dodacima.
Autor: G. Otašević
Izvor: GZS / Politika
