„Dobra predskazanja“ Terija Pračeta i Nila Gejmena – zabava uz dodatna pojašnjenja
Saradnja na koju su se pre 29 godina zvezde žanra fantastike odlučile donela nam je delo o apokalisi, a sada je vreme da ga i nove generacije upoznaju.
Nedavno smo se preselili u kuću u kojoj, prvi put, imamo prostora na tavanu. Dovoljno je veliki prostor da u njega smestimo nekoliko kutija od vina koje su nam tokom studentskih dana služile kao police za knjige, a koje ćemo nesumnjivo preneti i u našu novu kuću. Tako natovarene knjigama, sačekaće pravo vreme kada ćemo sve blago iz njih podeliti sa našim ćerkama. To su one knjige koje nisu napisane za decu, ali koje sam i sama kao devojčurak prosto čitala u dahu, a među njima su: Oldos Haksli, Ivlin Vo, celokupno stvaralaštvo Daglasa Adamsa… Na ovom spisku bi se sigurno našao i Teri Pračet samo da ga prethodno moja mlađa sestra nije zauvek „pozajmila“...
Među svim tim knjigama na tavanu pronašla sam i ponovo morala da pročitam „Dobra predskazanja“, roman objavljen 1990. godine, na kojem su zajedno radili Teri Pračet i Nil Gejmen. To je bilo vreme kada je Gejmen bio poznatiji kao autor stripa „Sendmen“ nego kao pisac „Američkih bogova“ i kada ste sve romane o Disksvetu mogli da nabrojite na prste obe ruke. Napisali su ovu knjigu tako što su redovno razmenjivali napisane delove na flopi diskovima i svakodnevno se čuli preko telefona. Ovaj čudesni, inovativni i do suza smešni roman o apokaliptičnoj viziji sveta ima sve ono za čim ljubitelji fantastike žude: anđele, đavole, proročicu iz sedamnaestog veka, veštice i lovce na veštice, četiri jahača apokalipse u modernijem obličju (nisu baš konjanici). Glad prodaje dijetalnu hranu i izmišlja nove načine ishrane, Kuga širi zagađenje, Rat je glamurozni svetski novinar koji tu i tamo zakuva poneku nevolju. Samo se Smrt nikada ne menja, ona nikuda ne odlazi, uvek je prisutna.
Knjiga je prvenstveno zamišljena kao parodija književnog ciklusa knjigâ „William the Antichrist“ autorke Ričmal Krompton. Ako pažljivije čitamo pasus koji se odnosi na „Njih“, bandu predvođenu mladim Adamom Jangom, jasna nam je ta referenca. On je Satanin sin koji, zahvaljujući komičnoj zameni beba, ne odrasta baš kao pravi Antihrist, barem ne onako kako je njegov otac zamislio okruženje u kojem treba da odrasta, već je idealni predstavnik običnog engleskog dečaka sa razbarušenom kosom i čvrstom voljom. Večna borba između dobra i zla personifikovana je u anđelu Azirafalu, nežnom, staromodnom skupljaču retkih knjiga i demonu Krouliju, nepouzdanom individualcu koji obitava u senkama. Imajući u vidu to da imaju više zajedničkih osobina jedan s drugim, svakako mnogo više nego sa bilo kojim ljudskim bićem na Zemlji, ili iznad ili ispod, njihovo suparništvo je tokom vekova preraslo u prijateljstvo.
Zatim je tu i Anatema Divajs koja je nasledila jedinu knjigu sa tačnim proročanstvima ikada napisanu, koja se generacijama prenosila s kolena na koleno počev od njene pretkinje Agnes Nater. Agnes Nater je živa spaljena u sedamnaestom veku, jer se smatralo da je veštica, naravno, zbog toga što je predviđala budućnost. Ova „Lepa i tačna proročanstva“ junacima donose saznanje da žive u poslednjoj nedelji postojanja sveta, osim ukoliko ne budu spremni da promene pravila kosmičke igre.
Ne mogu da dočekam da sa svojim ćerkama podelim koliko je mudra i šašava ova knjiga, kao što verovatno neko natprirodno biće misli kako je Hijeronimus Boš bio čudak, tako je i meni sa ovom knjigom – ne prestaje da me iznenađuje, jer tako lagano saopštava neke „nemoguće“ stvari. Moje ćerke će naučiti etimologiju reči „lep“ pre nego što knjigu uzmu u ruke. Krajolik u kome Adam živi opisan je na sledeći način: „Da su Tarner i Lendsir sreli Semjuela Palmera u pabu i dogovorili se, a onda angažovali Stabsa da naslika konje, opet ne bi ispao bolji.“ (Na osnovu ovih opisa sa sigurnošću možete da tvrdite da su za Gejmena i Pračeta određeni delovi ruralne Engleske zaista predstavljali delove raja.) Možda bi to trebalo da vas podstakne da čitate „Otkrovenje Jovanovo“ i Gilberta Kita Čestertona.
Osvežavajuće je kad Pračet usmerava svoj smisao za humor i erudiciju na planetu Zemlju a ne samo na Disksvet. A fusnote – očito su Gejmen i Pračet često ostavljali fusnote ispod delova koje je onaj drugi napisao – divan su uvid u to kako su se njihovi stilovi i humor mešali, a i u to koliko su obojica genijalni. („Šedvel je mrzeo sve južnjake, po čemu bi se moglo zaključiti da je stajao na Severnom polu.“) U „Dobrim predskazanjima“ možete videti u kom smeru će se kasnije kretati Gejmenovo pisanje – mitološki prizvuci i prerade „Nikadođije“ i „Američkih bogova“ koje su usledile – ali i savršene primere Pračetove lične filozofije: dobro i zlo su manje značajni koncepti od milion nijansi sive koja nas okružuje i da čak i najfantastičnija, natprirodna bića nikada neće prići dovoljno blizu dubinama i visinama čovečanstva.
Čak i nakon trideset godina „Dobra predskazanja“ se dobro kotiraju. Pračetova i Gejmenova opsesija tehnologijom može značiti samo jedno – išli su ispred svog vremena kada su predvideli „tanke kompjutere“ koje demon Krouli toliko mnogo voli. Međutim, neke stvari se nisu promenile: „Sva ta lava dolazi iz središta Zemlje, gde je sve vrelo “, kaže član Adamove družine. „Gledao sam emisiju. Učestvovao je Dejvid Atenboro, što znači da je istina.“ A Adamovo predviđanje stvarnog kraja sveta čini nam se nikad bliže i strašnije: „Svi se muvaju okolo, troše sve te kitove, ugalj, naftu, ozon, kišne šume i tako to, a nama neće ostati ništa. Trebalo bi da idemo na Mars i sve to, umesto da sedimo u mraku i vlazi, dok nam vazduh curi i nestaje.“
Sećam se da sam nakon čitanja „Dobrih predskazanja“ žarko želela da Pračet i Gejmen ponovo sarađuju i napišu još jednu knjigu zajedno. Činilo se kao da se ta moja želja neće ostvariti, a sada je to svakako nemoguće. Kada se sagleda iz ove perspektive, čudesno je da su takva dva individualca sa beskrajnim kreativnim energijama uopšte mogla da dele stvaranje jedne knjige: izvanredno je kako su poklapanje posvećenosti, vrednog truda i rada i dobrog tajminga doveli do toga da čitaoci dobiju knjigu u kojoj se uživa.
Poslednja je Terijeva: „Na kraju, to je knjiga koju su napisala dva momka, novac su podelili na ravne časti, a napisali su je da bi se zabavili. Međutim, ne postoji novac za koji bismo to ponovo uradili.“
Autor: Justin Džordan
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
