Dobitnik Andrićeve nagrade Kecmanović: Pišem o Titu

Vladimiru Kecmanoviću juče je u Zadužbini Ive Andrića uručena Andrićeva nagrada za najbolju pripovetku u 2017. godini – „Ratne priče“.

Prema Andrićevoj testamentarnoj volji, već 42 godine dodeljuje se ova nagrada za najbolju zbirku priča, ciklus ili pripovetku. Kecmanovićeve „Ratne priče“, objavljene u knjizi „Kao u sobi sa ogledalima“ (Laguna, 2017), nagrađene su jer donose „naročit, iskošen pogled na najnovije sukobe i nesaglasnosti u odnosima razumevanja nacionalnih identiteta na balkanskom prostoru“ kojim je autor, kroz grotesku i ironiju, izgradio „uspelu sliku našeg doba“ gde se „gubi razlika između igre i tragike“, piše u obrazloženju žirija (Aleksandar Jovanović, Mileta Aćimović Ivkov i Petar V. Arbutina).

„Ratne igre“ su priča o ljudima koji u današnje vreme skupo plaćaju opremu, oružje koje je igračka, ali skuplje do pravog, zakupljuju poligon, instruktora, oblače se u američke, ruske i engleske uniforme i kao deca se po nekim poljanama ganjaju i pucaju.

Da li ste se vi kao dete igrali kauboja i Indijanaca?

Jesam, naravno. Ali ovi što to sad rade nisu deca. Ima ih i znatno starijih od mene. Neke od njih i lično poznajem i kada sam to čuo, znao sam da o tome mora nešto da se napiše.

Nedavno ste izjavili da je rat u čovekovoj prirodi. Dečacima od malih nogu poklanjamo puške i pištolje, zar ih onda ne učimo od malena da budu ratoborni?

Ne zna se šta je starije, kokoška ili jaje, i to se tako vrti u krug. Mislim da će da se vrti dokle god bude čoveka.

Reklo bi se da takve teške teme, poput ratova, istorije, naše tragične prošlosti jesu ono što vas najviše zanima?

Svaki pisac piše o svom sadašnjem viđenju stvari, a da li piše o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, uvek je to on i ono što vidi oko sebe. Niko od sebe nije uspeo da pobegne.

Vladimir Pištalo rekao je za vaš roman „Osama“ da je malo kad vedrijim jezikom ispričana tužnija priča. Da li je jedini lek da na svoju tragediju gledamo kroz (crni) humor?

U nekoj konsekvenci možda je tako. Ironija i humor omogućuju da se stvarnost oneobiči i učini literarno interesantnom.

Da li vidite nadu negde danas? U svetu, kod nas?

Ako bih racionalno gledao, ne vidim, ali nada uvek postoji. Ne možemo da predvidimo događaje i šta će da se desi. Može da se desi i mnogo gore nego što mislimo, a i može i mnogo bolje. Verovatno će da bude i jednog i drugog.

Šta sada pišete?

Osim što radim na „Senkama nad Balkanom 2“, već duže vremena pišem jedan roman i dobro mi dođe što ga ne pišem preterano brzo jer je zahtevan i treba mu vremena da odstoji pa da se opet piše. Tema je Tito. To mogu da kažem, ostalo neću da mi neko ne bi ukrao fazon.

Opet prošlost?

Ono što se juče desilo već je prošlost. Futurističke priče ne pišem.

Ko je i šta je za vas Tito?

Komplikovano pitanje. Delom mit (to je dobro za literarnu igru), a delom, iz današnje perspektive, o njemu može da se kaže jako mnogo lošeg. Ali, kako vreme prolazi, malo se tog lošeg i ublažuje. U svakom slučaju, Tito će u mom romanu bolje proći nego što bi prošao u nekom, recimo, novinskom članku ili eseju koji bih pisao o njemu.

Da li je delo zasnovano na istorijskim činjenicama?

Nije mi ideja da otkrijem o njegovoj biografiji nešto što do sada nije rečeno. Više je to igra sa njegovim mitom, šta on znači za današnje ljude na ovim prostorima.

Ovo vam je treća nagrada s Andrićevim imenom. Da li osećate neke bar nesvesne njegove uticaje dok pišete?

Oni su u većini knjiga nesvesni, a u nekima su i svesni i tada direktno referišem na Andrića, kao u „Osami“ ili „Kainovom ožiljku“ i u nekim pričama.

Šta nagrada uopšte znači piscu?

Znači onoliko koliko znači ime koje nosi i koliko držite do ljudi koji je dodeljuju. U ovom slučaju znači dosta.

Srpski pisci ne mogu do Nobela

U svom govoru zahvalnosti Kecmanović je pomenuo „smelu i lucidnu“ tezu Vladimira Pištala iz knjige „Sunce jednog dana“ prema kojoj je Andrić, kao pretpostavljeni Gavrilu Principu u Mladoj Bosni, morao da svrgne okupatora da bi dobio Nobelovu nagradu ali mu to nije uspelo.

„Budući da je zemlja u kojoj živimo, kao i ostale srpske zemlje, danas u kolonijalnom statusu, nijedan srpski pisac, dok se situacija suštinski ne promeni, za Nobelovu nagradu nema gotovo nikakve izglede. Posledice kolonijalnog statusa i svesti koje taj status oblikuje kompleksnije su i teže od nemogućnosti da se stane rame uz rame sa Bobom Dilanom, mada i taj hendikep ne treba shvatati neozbiljno. Ne dobiti pomenutu, kao ni bilo drugu nagradu, nije nikakva nevolja ali veliku nevolju predstavlja činjenica da si, bez obzira na to šta uradiš, unapred diskvalifikovan. Jedna od dugoročno najtežih posledica kolonizacije jeste gubitak svesti o značaju sopstvene, pa samim tim i bilo koje druge kulture, a gubitak značaja nagrada koje se kod nas dodeljuju samo je pokazatelj tog gubitka.

Nagrade koje, u sveopštem srozavanju, u tragično velikom broju slučajeva, nekompetentni ljudi dodeljuju bezvrednim delima, ionako nezainteresovanu publiku dodatno udaljavaju od vere u značaj umetnosti što, opet, dovodi do pojave još nekompetentnijih ljudi sa još besmislenijim izborima pa se, tako, vrtimo u krugu koji nas sve više i beznadežnije udaljava od onoga što simbolizuju Andrić i njegovo delo. Nadam se da smo – žiri svojom odlukom a ja svojim delom – dokazali kako je i u kolonizovanoj zemlji moguće ostati duhom nekolonizovan. Ako sam u zabludi, onda smo 'džaba krečili'.“

Uži izbor

U užem izboru za Andrićevu nagradu bile su knjige „Veliko spremanje“ Branka Anđića (Agora), „Prošlost nikad ne prođe“ Veselina Markovića (Arhipelag) i „Naknadne istine“ Darka Tuševljakovića (Arhipelag).

Autor: Miona Kovačević

Izvor: Blic