Dnevnik izolacije – Neka kucne policijski čas
Jedna baka koju je policija u Beogradu nedavno zaustavila, jer je u po bela dana prolazila ulicom, pravdala se da je morala da ide na čas engleskog. Njeno objašnjenje u najmanju ruku je utešno.
Dovitljiva baka možda je počela da uzima časove engleskog jer je načula da je policijski čas, ili na engleskom curfew (prema starofrancuskom couvre-feu, što znači „pokrivanje vatre“), izumeo u XI veku engleski kralj Vilijam I, poznatiji pod zlobnim nadimkom Kopile. Značenje omražene fraze potiče od jedne odredbe njegovog zakona, koja je propisivala da sve svetiljke i baklje, jedine tadašnje sijalice i grejalice, moraju da se pokriju i pogase kad se u osam uveče oglasi zvono sa zvonika, kako ne bi došlo do požara u daščarama, kolibama, potleušama, udžericama, pojatama, čatrljama i šupama gde su bili smešteni njegovi podanici, a koje su se u mračnom srednjem veku, što u zakonu ovog vladara dakako nije pisalo, načičkale oko njegovog zamka i tako ugrožavale njegovo kraljevsko veličanstvo.
Zamislimo na trenutak da Vilijam zvani Kopile nije mogao da podnese zvuke laute, roga ili frule i da je uveo zakon o „pokrivanju zvuka“. Kakvu bi samo uslugu učinio budućim vladarima! Kad god bi se nad uboga ljudska naselja nadvila neka opasnost, svako bi mogao slobodno da se kreće, ali bi morala da nastupi mrtva tišina. Niko ne bi smeo da zucne, što bi sabraći Vilijama zvanog Kopile kroz vekove koji će uslediti, sve do današnje velike braće od Srbije do Kine, odgovaralo više nego da ne smeju da pomole glavu iz kuće. Neka se okupljaju do mile volje i neka umiru po halama, parkovima i stadionima, samo neka ćute.
Ovako, vajkaju se velika braća, slobode su se toliko razvile i uznapredovale da sve uzbunjivače ovoga sveta možeš da okitiš nanogicama kao novogodišnju jelku i da ih staviš iza sedam brava, ali ne možeš da im zapušiš usta kako se nismo na vreme pobrinuli da nabavimo dovoljno respiratora, kako smo dizali jarbole a ne bolnice, kako smo mlađe medicinsko osoblje odavno najurili u pečalbu, kako smo tvrdili da je koronavirus najbezveznija bolest na svetu, kako smo kao najbolji lek preporučivali dve-tri mučenice, kako smo ohrabrivali šoping po žarištima epidemije...
Imalo bi to „pokrivanje zvuka“ i važnije nedostatke. Danas možda slobodoljubivi svet ne bi mogao da čita Kafku, Bredberija, Kalvina ili Borhesa, a Hose Donoso, Dž. P. Sing ili Džes Bol možda ne bi, nezavisno jedan od drugoga, napisali svak svoj roman pod istim naslovom Policijski čas. Nepomirljivi baštinici slobode govora bili bi, doduše, ponajmanje uskraćeni ako ne bi bila napisana bolećiva poema Roze Hartvik Torp Curfew Must Not Ring Tonight, ili u slobodnom prevodu Nek se noćas ne oglasi policijskog časa zvon, omiljena u XIX veku, koju je, uzgred rečeno, ova američka pesnikinja ispevala kad je imala samo šesnaest godina. Jer pomenutu baladu, prevedenu na desetine jezika, napisanu pod vidnim uticajem Poovog Gavrana, krasi jedino virtuozan metar i ritam, usklađen naslovni refren koji odjekuje na kraju svake strofe poput znamenitog Poovog never more, pa i za naš izveštaj poučno srceparajuća fabula.
Bazila Andervuda, naime, ljubavnika glavne junakinje po imenu Besi, puritanci su uhapsili, strpali u tamnicu i osudili na smrt, i on će biti izveden na gubilište kad se „noćas oglasi policijskog časa zvon“. Saznavši da pravdoljubivi ser Oliver Kromvel neće stići na vreme da spase nesrećnog Bazila (radnja se dešava u XVII veku), neutešna Besi moli starog crkvenjaka da ne poteže zvona koja oglašavaju policijski čas, a kada ovaj odbije, Besi se penje na vrh zvonika i, rizikujući život, golim rukama zaustavlja teška zvona, spremna da se stropošta u bezdan. Za njen herojski čin čuće čestiti parlamentarac Oliver Kromvel i, dirnut njenom žrtvom, poštedeće Bazilu život.
Ali za ovu ili neku sličnu baladu (takve su u ono vreme cvetale) čuće, međutim, i neumoljivi Anton Čehov, bogomdani zagovornik kratkih i ubitačnih istina, i odmah glasno i jasno izjaviti: „Zašto pisati o tome kako se voljena osoba s teatralnim krikom baca sa zvonika? Sve je to neistinito i ne događa se u pravom životu. Treba pisati prosto o tome kako se Pjotr Semjonovič oženio Marjom Ivanovnom, i to je sve.“
Epidemija ćutanja mnogo je opasnija od crne smrti, kuge, španske groznice, kolere i korone zajedno.
Zato hvala zloglasnom kralju Vilijamu zvanom Kopile što nam nije zapušio usta.
Radi bakice koja je otišla na čas engleskog, radi Pjotra Semjonoviča i Marje Ivanovne, naoružajmo se maskama, rukavicama i asepsolom (ako ih ima), opskrbimo se brašnom i limunovima (ako ih nismo izvezli), zaključajmo se po kućama (ako nam ih nisu zapalili) i nadnesimo se nad tastature – nek slobodno kucne policijski čas!
Dejan Mihailović, 1. april 2020.
