Dnevnik izolacije – Felne i istina
U Beogradu je 31. marta 2020. uhapšen čovek koji je uhvaćen da noću krade felne. Rizikujući da bude kažnjen što krši policijski čas, išunjao se na puste ulice i zaređao od vozila do vozila. S druge strane, nekoliko dana kasnije, u Novom Sadu je uhapšena novinarka koja je krala istinu. Zaređala je u po bela dana od bolnice do bolnice i u jednoj ustanovila da ima i takvih koji nisu spremni da lažu.
Tvrdili su da nema dovoljno opreme, da u bolnici vlada haos, da nedostaje obučenog osoblja i da nema uspostavljenih procedura kakve je propisao krizni štab naših vodećih lekara.
Novinarka je po hitnom postupku uhapšena a u pomenutoj bolnici izdato je saopštenje da će svako ko bude davao bilo kakve izjave novunarima biti otpušten. Rukovodstvo bolnice i gradski zdravstveni oci izjavili su da svako ko daje slične izjave nije spreman da vidi suštinu stvari i njihove borbe za živote ljudi.
I Platon, koji je pretendovao da postane tiranin i kome to srećom nije pošlo za rukom, smatrao je u skladu sa tim svojim pretenzijama da ljudi uglavnom nisu u stanju da vide suštinu stvari jer nisu izašli iz pećinskog mraka te da je ono što vide samo senka istine. Koju je on kao filozof i bogomdani mada neostvareni tiranin spoznao. Štaviše, prema njegovom shvatanju, pesnici, slikari, tragičari i ostali umetnici, pa ako hoćete i novinari, treba da budu proterani iz jedne idealne države, pa ako hoćete i iz jedne idealne bolnice, jer u svom delu lažno predstavljaju stvarnost – drugim rečima, stvaraju samo senku senke.
I naši spasioci u ovo doba korone, koji zapomažu za ruskim lekarima i kineskom braćom za koje drže da su izašli iz pećine, smatraju, kao Platon, da svetina, sva ta stoka grdna, nije u stanju da se domogne istine koju oni, jer na brdu stoje, mnogo bolje vide.
Ima među njima i nižih činova i slabijih vizionara, ali oni će bar pitati najvišeg među sobom: šefe, šta je istina? A šef će da im kaže: istina, to sam ja.
I zaista: kada se pogase svetla i nastupi noćni mir, kada se umorne i slomljene duše zaražnih građana nakratko smire, tada, po ubogim stacionarima, kasarnama i magacinima pretvorenim u poljske bolnice, kao naviljci prašine i đubreta što u jesen zaplešu po taktu ruže vetrova među soliterima, tada će se ukazati u njihovom tankom snu, otvoriće se pred sklopljenim očima bolesnika na respiratorima, prava istina koja ih je snašla.
Dejan Mihailović, 3. april 2020.
