Đorđe Bajić je nedavno ljubitelje krimi žanra obradovao svojim petim romanom „Umri, ljubavi!“ (izdavač Laguna). Pisac nastavlja uzbudljivu priču o čuvenom inspektoru Nikoli Limanu. Na pitanje da li će novi slučaj doneti čitaocima nešto neočekivano i drugačije od onoga na šta smo navikli kada su njegovi romani u pitanju, pisac odgovara: „Uvek se trudim da svoje čitaoce iznenadim, ponudim im nešto novo, da im bude što uzbudljivije dok čitaju moje romane. Slučaj koji u romanu ‘Umri, ljubavi!’ istražuje inspektor Liman je izuzetno važan za njega, jer je žena koju voli jedna od glavnih osumnjičenih za ubistvo. Liman je prinuđen da bira između istine i ljubavi, i nije mu, verujte, nimalo lako. Misterija i krimi zaplet su u prvom planu, s tim da je ovoga puta veoma važna i ljubavna priča oko koje se sve prepliće i zapliće“, započinje priču za Blic Đorđe Bajić.

Pojedini vašeg inspektora upoređuju sa Herkulom Poaroom. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

To je zaista divan kompliment. Odrastao sam na romanima Agate Kristi, i Poaro i danas zauzima posebno mesto u mom čitalačkom srcu. Ipak, ako već treba da upoređujem, smatram da je Nikola Liman po senzibilitetu najbliži Čendlerovom Filipu Marlou, još jednom slavnom književnom detektivu. Nikola je na neki način Filipov potomak, koji umesto u Los Anđeles, prve polovine 20. veka, živi u savremenom Beogradu.

Da li biste voleli da neki vaš roman bude ekranizovan?

Još kako. Mislim da bi od knjiga o Limanu mogla da se napravi odlična televizijska serija. Filmski pregaoci – imajte me u vidu!

Koliko vam aktuelna crna hronika kod nas pomaže u osmišljavanju likova i događaja u vašim romanima?

Ako ćemo potpuno iskreno – naša „crna hronika“ je previše crna za moj ukus. Svoje čitaoce pre svega želim da zabavim iako u mojim romanima ima ubistava, a ona su neizbežna u kriminalističkom žanru, trudim se da uzbuđenja i preokreti zasene i nadjačaju mračnu stranu, te da bar svojim junacima, kad je to već teško u stvarnom svetu, podarim malo pravde, makar i one poetske.

Važite za velikog zaljubljenika u krimi žanr. Koji roman vas je ostavio bez daha i kojem se često vraćate?

Pomenuo sam već ledi Agatu i Čendlera. Od nje preporučujem roman „Gospođa Makginti je mrtva“ – escencijalan je za sve poklonike žanra, a tu je još dosta klasika iz njenog pera: „Ubistvo Rodžera Akrojda“, „I ne osta nijedan“, „Iskričavi cijanid“… Sjajna je Agata, sa njom nema greške. Od Čendlera preporučujem sve romane sa Marlouom, a pre svih „Zbogom, lepojko“ i „Dugo opraštanje“. Od savremenika: „Sneška“ Jua Nesbea.

Imate li u planu da nastavljate serijal o inspektoru Limanu?

Svakako. Čitaoci zaista sjajno reaguju na mog junaka i traže još, pa ne želim da ih izneverim. Nakon „Smrti u ružičastom“ i „Umri, ljubavi!“, planiram još jedan roman koji će zaokružiti prvu trilogiju o Limanu, a imam i još neke planove sa njim. Nadahnuća ne manjkaju, pa verujem da ćemo se još dugo „družiti“.

Mnogi komentarišu da štampa i knjige polako odumiru. Vi niste takvog mišljenja?

Sve se menja, pa i odnos prema knjigama. Ipak, ne verujem da će romani ikada nestati, potreba za pričom i pripovedanjem je, kao što je Andrić jednom davno lepo primetio, usađena u ljudsku bit. Pretpostavljam da će e-knjige biti sve čitanije, ali ja sam po tom pitanju čovek starog kova. Volim da uzmem novu knjigu u ruke, pomirišem papir, ništa to ne može da mi zameni… Ima nas još takvih.

Radite li na novoj knjizi?

Već smišljam nove izazove za Limana, i planiram da od jeseni počnem sa pisanjem. Do tada, uživam u uspehu romana „Umri, ljubavi!“, dopisujem se sa čitaocima na društvenim mrežama i čitam njihove komentare – koji su za sada, što me veoma raduje, veoma povoljni. To je za mene najlepši deo bavljenja književnošću, kada roman stigne u knjižare, pronađe svoje čitaoce i počne da živi. Divan je to osećaj.

Autor: Dafina Dostanić
Izvor: Blic