„Đavolji nakot“ Margaret Atvud – dosetljiv osvrt na „Buru“
Zatvorenici zatvora Flečer su vrlo zainteresovani za program opismenjavanja, ali nisu oduševljeni „Burom.“ Zašto je njihov gostujući učitelj odabrao ovu čudnu predstavu prepunu vila? „Glumci će se prepoznati u njoj, videćete,“ Feliks Filips ih ubeđuje. „Govori o zatvorima.“ I stvarno je tako.
Margaret Atvud celog života piše o raznim vrstama ograničenja, od jednoobrazne potčinjenosti u „Sluškinjinoj priči“ i života Grejs Marks iza viktorijanskih rešetki u „Alijas Grejsu“, do dobrovoljnog zatvaranja poštenih ljudi u „The Heart Goes Last.“ Sada ponovo priča Šekspirovu poslednju romantičnu priču u formi zatvorske drame.
„Đavolji nakot“ je četvrti roman iz edicije Hogart Šekspir, nakon adaptacija „Zimske bajke“ Dženet Vinterson, „Mletačkog trgovca“ Hauarda Džejkobsona i „Ukroćene goropadi“ En Tajler. Izveden je sa ukusom i ekstravagancijom: Arijel prozire Prosperove lukave zamke zamišljene zaodevene u digitalnu dramaturgiju. Dileri drogom nabavljaju halucogene kako su to radili u šesnaestom veku, ali ih sad u pozadini prati pesma Metalike „Ride the Lightning“, a ponižavajuće scene konzumiranja prete da se rašire preko društvenih mreža.
Pre sto godina, očaran i zbunjen „Burom“, kao što su bili i brojni drugi pisci, Henri Džejms je zamišljao Šeksipra kao božanskog muzičara koji na kraju dana svira čembalo, u „lucidnom miru njegovog stila“, i izvodi spokojan usamljenički koncert. Za Atvudovu nema čembala. Ova „Bura“ je rizična rok svirka, prepuna velike buke i metežne improvizacije. Iako se o kraju može diskutovati, knjiga govori o nervoznom nastojanju. Magiju nećete videti ni u stilu koji oduzima dah ni u tišini, već u komunikaciji i elastičnosti.
Na početku romana, glavni junak Feliks doživljava da ga njegov nemilosrdni rival Toni izbaci sa Šekspirovog festivala ‒ gubi svoju dugogodišnju poziciju direktora festivala. Zbog toga se zatvara u baraku na kraju grada, pokušavajući da ublaži svoju ozlojeđenost, i tako svesno igra predstavu.
Kao i Prospero, izgubio je ženu. Ali Feliksova mlada ćerka Miranda je takođe umrla, nezamislivi gubitak koji se nalazi u srži romana Atvudove. Sva Feliksova opsesija i kreativnost polaze odatle: „Zar nije najbolja umetnost zasnovana na očajanju?“ Mora da učini da njegova Miranda ponovo oživi, a časovi drame u zatvoru su prava prilika za to. Naravno, planira i osvetu. Feliks i zatvorenici će između sebe razotkriti korupciju ljudi na vlasti. Miranda dobija na neki način novi život, kao hitra igračica koja može da polomi Kalibanove bedne ruke ako želi. Feliks nežno primećuje da je Prosperova ćerka sigurno bila divlja; i on više žali nego što oživljava izgubljenu ćerku.
Književnost u zatvoru je osetljiva tema; prošle godine, ograničenje slanja knjiga zatvorenicima, tadašnjeg sekretara pravde Krisa Grejlinga, odbačeno je od strane vrhovnog suda. „Đavolji nakot“ je delom potvrda potencijala književnosti, kao sredstva pomoći zatvorenicima da se promene – to jest, da se i sami promenimo. Opet postoji nešto zabrinjavajuće u nedostatku individualizacije. Zatvorenici više izgledaju kao đaci koji se prave da su opasni, nego kao ljudi sa problemima i komplikovanom prošlošću. Zabranjeno im je da koriste svakodnevne psovke, umesto toga im je data lista šekspirovskih psovki, mada više puta ponovoljeno „lupeško čudovište“ ne daje potrebnu težinu rečima.
Atvudova se u ovom romanu osvrće na temu oproštaja, otkrivajući nam da kad odbacimo stvari koje mrzimo, osetimo gubitak. Pomislite na Elejn iz „Mačijeg oka“, i njene oslobođene mržnje za kojom žali. Feliks gleda na Prosperovu osvetu iz perspektive svoje osvete, i zaključuje da će takav Prospero biti samo usamljeniji i prepušteniji sam sebi više nego ikad. Život ga uči da čita komad koji vodi njegove životne odluke. Propsero oslobađa Arijela, kako bi on oslobodio Mirandinog duha koji mu je pravio društvo 12 godina u usamljenoj ćeliji njegove ožalošćene imaginacije. Mnogo ga staje njeno oslobađanje. Ali elegična nit hibridnog romana Margaret Atvud daje starom komadu novi život.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Miloš Vulikić
